Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ ПАПРИКА: За љуту теглу најбоље домаће сорте

ПАПРИКА: За љуту теглу најбоље домаће сорте

-„Црвена многородна“ може да се гаји и у саксији, али ће домаћине више обрадовати у баштама, зато што даје огромну количину плодова који су добри за сушење и за зимско складиштење, а имају око 80.000 сковила љутине - каже Живојин Антић из Ћуприје који гаји више од 200 врста љутих папричица из целог света.

1236
Фото: Б. Ненковић

Ближи се крај јесени, када венце нанизане црвене, љуте паприке испод стреха већ морате полако да склањате у оставе, а увелико стављате у тегле оне свеже, које боје стакло дивним бојама – од жуте, наранџасте до јарко црвене. Још је боље ако љуту зимницу правите од домаћих сорти паприка, а има их неколико још сачуваних. Неке су скоро изумрле, те се њихови примерци могу наћи тек код ретких ентузијаста и заљубљеника у старе сорте поврћа.

Живојин Антић из Ћуприје један је од тих заљубљеника који гаји више од 200 врста љутих папричица из целог света, али су му најдраже домаће сорте. Са поносом издваја „црвену многородну“. Она из тамнозелене одмах прелази у јарко црвену боју И, како он каже, изузетно је захвална за производњу.

-На једној биљци може да роди на десетине плодова, који се замећу до чак 1,5 метара висине. Плод може да нарасте и до 25 центиметара. Не захтева посебну негу, осим доста стајњака. Захвална је за баштенску садњу. Може да се гаји и у саксији, али ће домаћине више обрадовати у баштама, зато што даје огромну количину плодова, који су добри за сушење и за зимско складиштење. Има око 80.000 сковила љутине – каже Антић.

Додаје да је у питању аутохтона сорта из наших крајева, која се гајила некада давно. Била је први и једини избор наших домаћина, али је скоро искорењена код нас због хибридних сорти иностраних произвођача које су преплавилетржиште.

-Из ових плодова се вади семе, тако да нема потребе сваке године да га купујете. Сваке године даје и исту количину плодова И, што је најважније, истог су квалитета. Али, најбитније је да ћемо њеним гајењем задржати нашу домаћу сорту која, нажалост, полако изумире. Ретко је ко гаји, иако је много укусна и има одличну арому – каже Живојин Антић.

Осим црвене, ова паприка постоји и у варијетету зеленожуте боје. И она је, као и црвена, изузетно висока, тако да у пластенику расте чак и 130-150 центиметара висине, док је на отвореном нешто нижа, али је многородна и бере се у току једне године и до 12 пута. На једној биљци роди отприлике 100 паприка, а плодови су дуги од 20 до 25 центиметара.

-Ако немате велику башту, ова је паприка као створена за вас. Плодови су правилног облика бледо зеленожућкасте боје. Сеје се од марта до априла у топле леје, а касније се расађује на отвореном. Погодна је за узгајање у пластеницима – додаје овај произвођач.

Лесковчани би рекли – пуцкава се вика! Постоје две врсте “везенке”, са дугим и краћим плодом. Званично спада у групу Capsicum annuum Group, где annuum означава домаћу сорту. Пореклом је из Македоније, а у Србији се од давнина највише гаји на југу, где се и данас најчешће може наћи на њивама. Њене основне карактеристике су да има добар род и арому, а није претерано захтевна за гајење. Практична је и у обради, али највише се препознаје по карактеристичном „везу“ на покожици.

Наиме, када из зелене прелази у црвену боју, кожа паприке почиње да пуца. Због тога је у јужним крајевима наше земље и зову пуцкава. Избочине од пуцања током зрења попримају светлију боју. Својим рељефом стварају необичне шаре које подсећају на народни вез, те отуда и њено име – “везенка”.

Дуга сорта има исте карактеристике као и кратка “везенка”, с тим да је дупло мање љута. Дакле, дуга има љутину око 8.000 сковила. Изузетно је пикантна као алева паприка. Такође је добра као сирова уз свако кувано и печено јело, а одлична је за сушење на концу и прављење суџук паприке. Многи је стављају у кобасице, па ако се некада питате откуд добар укус те месне прерађевине, скоро је сигурно да је то од старе добре сорте “везенке”.

Цењена је и због високог садржаја витамина, посебно Ц, затим шећера, беланчевина, минералних соли. У гајењу, као и осталим сортама љутих паприка, одговара јој више сунца него другим повртарским културама и на температури испод 15 степени престаје да се развија. Једногодишња је биљка, корен јој је вретенаст и разгранат, али не иде дубоко у земљиште. Велики је потрошач воде, јер кореннема велику усисну моћ, те јој је потребно обилно и често заливање.

Фото: Б. Ненковић

У Србији старим сортама сматрају и чили трешњу, чији плод подсећа на ово воће, затим домаћу жуту феферонку, која се најчешће ставља у зимницу. Једна од аутохтоних сорти је и “кончара” љута паприка.

-У питању је данас веома ретка домаћа сорта љуте паприке, која је данас мало позната и произвођачима и гурманима. Можда је има тек понека бака, која је задржала семе. Име је добила по томе што је погодна за сушење на концу. Због своје изузетно лепе ароме и средње љутине, одлична је за алеве паприке. Међутим, плодови јој ниси нарочито крупни, краћи су и нешто дебљи и благо купасти, па ко је има у башти најчешће је ставља у јела током кувања. Има изузетан род и принос. Једна од најбољих сорти на нашем подручју, али, нажалост, веома ретка – каже Антић.

Спектакл који не треба пропустити

Домаће сорте љутих паприка, као уосталом и у целом свету, љутину дугују посебном састојку који се зове капсаицин. Што више капсаицина садржи,паприка је љућа. У већим количинама капсаицин пече усне, језик и грло, понекадтера и на плач. Велики љубитељи папрених и љутих јела су Индијци, Вијетнамци, Мексиканци и Мађари. Наша нација спада у љубитеље благо и средње љутих папричица и јела, али скоро да нема породице у којој неко од чланова није заљубљеник у мале плодове који жаре.

Они који их гаје, па још и имају на десетине различитих врста са свих меридијана, имају своје разлоге.

-Љуте папричице су експлозивна комбинација облика, боја и укуса. Таквуавантуру и спектакл, не само у башти, него и на тањиру, нисам хтео да пропустим у животу.За мене су то слатки, а не опасно љути плодови. Имам више од 200 различитих врста папричица из свих крајева света од семена које су ми слали пријатељи, али најдраже су ми ове наше сорте. Неодољиво подсећају на детињство, на наше старе баште у којима смо чекали сумрак да родитељи заврше радове. А онда би у смирај, пред полазак кући, брали и стављали у корпу плетару поврће за сутрашњи ручак. Ниједна паприка коју сам касније видео у животу није имала тако дивну црвену боју као домаћа “многородна” – са сетом се сећа Антић.

Б. Ненковић

Добро јутро број 570 – Октобар 2019.