Насловна ТЕМЕ ПЧЕЛАРСТВО Pčela je ženskog roda

Pčela je ženskog roda

764

Kada se kaže pčelarstvo obično se misli na pčelara, ne i na pčelarku, ali su žene, prema rečima Marine Petković iz leskovačkog sela Donji Bunibrod, Bogom dane da se bave pčelarenjem jer su „stvorene da odgajaju, hrane, čuvaju od bolesti, a to je suština ovog plemenitog zanimanja”.

U svet pčelarstva ušla je slučajno pre 19 godina kao zrela žena, a danas je jedna od malobrojnih profesinalnih pčelarki u našoj zemlji. Odgaja matice i rojeve za kolege pčelare i edukovana je mentorka za mlade pčelare i pčelarke.

– Moji geni i splet srećnih okolnosti, odnosno jedan roj koji je sleteo u naš dimnjak uveli su me u ovaj svet koji me potpuno fascinira. Moji preci su se bavili pčelarenjem, uspešno, ali za današnje prilike primitivno. Meni su se pčele desile kada sam imala 32 godine i kada mi je dete već poodraslo, pa je bilo vreme da nađem posao. Tražila sam nešto da radim, ali i da volim to što radim. Preduzimljiva sam i volim da kreiram svoje vreme, pa mi je u šali jedan poznanik rekao „vi nikada nećete naći posao ali vi ste stvoreni za preduzetnicu”. Nisam tada tačno ni znala šta znači biti preduzetnica. U takvom raspoloženju desio mi se roj, sasvim iznenada. Bez bilo kakve pčelarske opreme samo sa pletarom uspela sam da skupim pčele iz dimnjaka. I to je bio taj momenat. Fasciniralo me je to organizovano društvo, matica koja mi dolazi u ruke, jednostavno savršenstvo tog roja – priseća se Marina svojih početaka u pčelarenju. Strah od pčela nije imala, zavolela ih je još u detinjstvu, a iz te ljubavi od jedne došla je do dve košnice, a kasnije sve više.

Od jedne košnice već prve godine povećala je broj na četiri i desilo se da je ta prva košnica donela 45 kilograma meda.

– Pomislila sam šta bi bilo da imam 10, 20 košnica. Toliko sam im se posvetila da sam svake godine krenula da dupliram broj. Celu sebe sam davala. Ulagala sve što sam imala i sada sam tu gde sam potpuno zadovoljna onim što sam postigla. Podrška porodice mi je dragocena jer su oni prepoznali da radim ono što volim i da sam uspešna u tome.

O svojim početnim iskustvima sa kolegama pčelarima Marina ne želi da govori jer je uspela da se dokaže u „muškom” zanimanju. U prilog ovom goviri činjenica da su pčelari kupci njenih matica i rojeva.

 – Oni prepoznaju da ja kvalitetno radim i tako sam zadobila poštovanje. Pčelari su vredni ljudi jer pčela traži pastira, nekog ko će da je posmatra i uskoči da joj pomogne da preživi. Opstaće samo oni pčelari koji imaju osećaj za živo biće, ko voli i razume pčele i samo tako će mu pčelarenje predstavljati zadovoljstvo a ne muku – ocenjuje Marina koja sa radošću prihvata da mlade uvede u ovaj svet.

– Ko ne voli prirodu nemoj da se bavi pčelarenjem, to je moj prvi i najvažniji savet. Mlade pčelare i pčelarke pitam zatim šta očekuju od pčelarenja. Ako me pitaju koliko meda vadim od jedne košnice onda znam da ovo nije put za njih. Ali, ako imaju sjaj u očima kada pričaju pčelama onda su to vidi ljubav.  Dođe na kraju i dobiti ali prvo treba mnogo ljubavi, truda i znanja – rekla je Marina za Dobro jutro.

Piše: D. Alihodžić

Foto: Privatna arhiva sagovornika