Tekst i foto: Željko Dulanović
Brvnara na okućnici Ilije Markovića u Negbini na padinama Murtenice stara je vek i po, a kao da je juče građena. Dug život, kažu gorštaci, podarili su joj zrela borova građa, podrum od kamena i veština starih majstora. Zbog toga i savetuju da se čamova i borova građa seče u zimu kada drvo miruje, a suši prirodno, u vitlovima, na kiši, vetru i suncu.
– Naši preci su više živeli u skladu s prirodom nego mi danas. Vekovno iskustvo ih je naučilo kada i gde valja seći građu i čime je zaštititi od štetočina, pa zato su objekti koje su gradili i danas u odličnom stanju – kaže Ilija Marković (55).
Kuća čukundede Ilije Markovića
Na brvnari u kojoj su odrasle generacije Markovića, Ilija je pre petnaestak godina morao jedino da popravi krov. Prerendisao je staru dasku, a one otrule zamenio, pa sada izgleda kao nov.
– Mani se ćorava posla, pusti neka to padne i satrune – govorili su mi komšije i poznanici dok sam prekrivao kuću koju je sagradio čukundeda Ilija, po kome nosim ime. Nisam se obazirao na kritike, već sam samo jedno imao na umu: da kući predaka sačuvam starinski izgled – priča Ilija, poslednji izdanak nekada mnogobrojne porodice.
U planinskim krajevima Srbije brvnare su opet u modi, a osim za stanovanje, sve više se grade i za turiste. One jesu skuplje za gradnju, ali su prijatnije za odmor i mogu imati isti vek trajanja kao zidani objekti, ukoliko se prilikom gradnje ispoštuje vekovno iskustvo graditelja s ovih prostora. Međutim, u trci za zaradom novi graditelji prave neoprostive greške. Omorike i smrče obaraju se svih 12 meseci u godini, pa je takva građa slabijeg kvaliteta i mnogo je lakše i brže napada žižak.
– Ranije su ljudi više poštovali nepisana pravila seče i nisu dali da se drvo za tišljeraj i kuću obara pre 8. novembra i Mitrovdana, niti nakon dana posvećenog Svetom Trifunu, koji se praznuje 14. februara. Zbog toga u ovdašnjim selima ima dosta dobro očuvanih kuća brvnara, ambara i mlekara koje su stare i preko sto godina, a izgledaju kao da su juče građene. Izdržale su teret godina, jer su majstori poštovali tradiciju prilikom gradnje, a od drvenih štetočina brvna čuvali katranom – kaže drvoseča u penzji, Neđo Grujičić iz Draglice kod Nove Varoši.
Vešti drvodeljci ponovo na ceni
Na obalama Zlatarskog, Uvačkog i Radoinjskog jezera u kanjonu Uvca, kao i na obroncima Zlatara, Murtenice, Javora, Jadovnika i ostalih starovlaških planina poslednjih godina niklo je na desetine objekata građenih ovim, do skora zaboravljenim građevinskim materijalom. Zbog ekspanzije njihove gradnje, na ceni su sve više i iskusni majstori drvodeljci, veštih ruku. Oni, međutim, neimarima i vikendašima često zameraju što prilikom gradnje ne poštuju narodni kalendar seče građe i što se previše uzdaju u hemiju i zaštitna sredstva.
– Stari ljudi su uvek govorili da nema brvnare bez zrelog drveta, a narodno iskustvo potvrđuje da je tvrda i dugotrajna jedino građa odsečena tokom punog meseca i zime, kada miruje vegetacija. U želji da što pre okončaju radove, mnogi, na žalost, zanemaruju ovaj nauk predaka, pa umesto brvnara koje mogu da nadžive vekove, dobijaju kuće i vikendice čije zidove već nakon desetak godina počinje da najeda crvotočina – kaže drvorezbar Toma Obućina, iz sela Buković u kanjonu Uvca.
Najbolja je građa, kažu, iz dozemaka crnog bora, starih nekoliko vekova kakvih je, na žalost, sve manje u šumama Starog Vlaha. Dozemci su prvi trupci bora i najkvalitetniji i smolom najbogatiji deo stabla, a brvna su im sami luč i traju za večnost.
Etno – oaza u Štikovu
U planinskim selima jugozapadne Srbije dosta je starih brvnara, od kojih su mnoge građene sredinom 19. veka, a i danas se koriste za stanovanje. U zaseoku Vrelo sela Štikovo kod Nove Varoši ima ih je nekoliko i zbog njih je ovaj zaseok proglašen za etno-oazu. Na svakoj od brvnara majstori su uklesali godinu gradnje. Najstarija je izgrađena 1873. godine i jedina je koja je zadržala autentični krovni pokrivač od kamenih ploča. Na ostalima su nekadašnji pokrivači od šindre i kamenih ploča zamenjeni crepom ili limom. Sve brvnare su masivne građe, s podrumima od kamena.
– Brvna su ustvari srce drveta koje je ostalo nakon tesanja debla ručnom kladarom, zato su ove kuće i tako postojane i dugo traju. Brvanara u kojoj i danas stanujemo izgrađena je 1886. godine, a nadstrešnica tri godine kasnije. Na njoj je zamenjen krov, jer je stari od šindre izgoreo pre dvadesetak godina. Za novu šindru, koja je skupa, nismo imali novac, pa smo kuću iz nužde prekrili limom – kaže meštanin Milojko Čkonjević.
Ništa zdravije od drveta
-Ništa zdravije od drveta i nema sna kao u kući od borovine, kada zamiriše luč. Brvna se slažu i nema pukotina, pa ne treba nikakva izolacija kao kod zidanih kuća. Brvna su zimi topla, leti hladna i prijatna za spavanje, a na luč neće moljci i drugi insekti. Znali su naši dedovi šta rade i grade, pa su neki doživeli i preko sto godina – kaže Toma Obućina iz sela Buković.
Crkve od brvana
U tradiciji Starog Vlaha su i crkve brvnare, kojih je nekoliko na Zlataru, Zlatiboru i Murtenici. Najmlađa je podignuta pre nekoliko godina na visovima Murtenice, u selu Draglica kod Nove Varoši. U nju je ugrađeno više od 150 kubika građe od crnog bora, starog preko dva i po veka, koji je ovde dopremljen iz šume pored Drine.
Najstarija crkva brvnara je u Radijevićima na Zlataru. Prema predanju, nju je 1808. godine, krišom od Turaka, sagradio sveštenik Vasilije Purić, rodonačelnik loze koja je dala osam služitelja oltara. Građena je u obliku starovlaške kuće, s kamenom apsidom i podrumom pod polovinom donje strane kuće. Pre nekoliko godina na njoj je zamenjen krov od šindre.
Od brvana su i stare crkve u Peti na Murtenici, kao i bogomolje u Dobroselici i Jablanici na južnim padinama Zlatibora. Pre petnaestak godina crkva brnara podignuta je i na Vodenoj poljani u srcu Zlatara.
