Vjekoslavu Joksimoviću, policajcu iz Prijepolja, raduju se i ptice i zverinje. A i kako ne bi, kada im je on najveća podrška u divljini. Zahvaljujući Jeki, kako ga prijatelji zovu, beloglavi supovi, medvedi i druge divlje životinje imaju redovan obrok u prirodi, a bespuća Jadovnika i klisura Mileševke sigurno su im utočište, pa ih je ovde sve više.
Tekst i foto: Željko Dulanović
Sa grupom zanesenjaka, kakav je i sam, Vjekoslav je pre desetak godina osnovao Udruženje „Jadovnik – oaza netaknute prirode“. Na šumskom proplanku na Kašanu, nebu pod oblake, formirali su hranilište na koje redovno iznose kukuruz, uginule životinje i klanični otpad. Ovde, na oko 1.300 metara nadmorske visine, jadovnički rendžeri volonteri su postavili i video-nadzor, kako bi saznali više o navikama i kretanju ptica i zverinja koje dolaze po obrok u ovu menzu pod otvorenim nebom.
„Nebeski kralj“ ponovo širi krila
Za ovih 12 godina koliko hranilište radi, na Kašan smo isterali oko 400 tona klaničnog otpada i lešina uginulih životinja, a divljači redovno serviramo i kukuruz, otprilike oko tonu godišnje. Na hranilište naizmenično dolaze tri mrka medveda, redovni su i jazavci, lisice, gavranovi, povremeno vukovi i divlje svinje. Često skriveni u šumi čekaju da im istovarimo hranu pa da priđu i jedu – priča Vjekoslav.
Dolasku čuvara prirode najviše se, međutim, vesele beloglavi supovi, zbog kojih je hranilište i otvoreno. U liticama kanjona Mileševke danas se gnezdi 65 parova, pa je uz obližnji Uvac ovo jedna od najvećih kolonija orla lešinara u Srbiji. A, pre samo nekoliko decenija ova ptica, koju zbog zanosnog leta s pravom zovu „nebeski kralj“, bila je pred izumiranjem.
Čim spaze naš kamion, orlovi se dižu s litica u nebo i počinju da kruže iznad Kašana, jer znaju da im stiže ručak. Okupe se oko hranilišta i čekaju. Zahvaljujući redovnom obroku, broj ovih ptica je dupliran, što smatram jednim od svojih najvećih uspeha. Zbog svog načina ishrane beloglavi supovi su poznati i kao čistači prirode i od njih cela zajednica ima koristi – kaže Joksimović.
Lakše sa zverima, nego sa ljudima
Joksimović nosi dve uniforme – plavu po službi, zelenu iz hobija. Prvu oblači kada ide na državni posao, da pazi na bezbednost saobraćaja na deonici magistrale za more od Borove glave na obroncima Zlatibora do Gostuna u limskoj dolini. Drugu, kada druguje s prirodom u koju je, kaže, zaljubljen od malena. Zbog toga mu valjda i nije teško da u po noći, po nevremenu i snegu izađe iz grada do Jadovnika ili ode do Mileševke, da obiće orlove, medvede i vukove, da vidi jesu li na broju, da li su svratili na večeru…
Na Jadovniku sam rođen, i odrastao sam uz priče o ovim veličanstvenim životinjama. Verovatno zato i osećam potrebu da im pomognem. Ruku na srce, mnogo se lakše sporazumem sa zverima nego s ljudima. Sa životinjama su pravila jasna, ne odstupaju od svojih zakona i poštuju hijerarhiju i u samom čoporu i među vrstama – priča Vjekoslav Joksimović (52), komandir saobraćajcima Policijske uprave Prijepolje koja pokriva tri opštine.
On je po još mnogo čemu neobičan policajac. Biciklista je, ultramaratonac i učesnik brojnih trka preživljavanja, a zahtevni Jadovnički ultramaraton, koji okupi i po 300 učesnika, njegovo je „čedo“. Na promociji i zaštiti ove planine uradio je gotovo sve što je planirao, jedino još nije uspeo da nađe zajednički jezik s vukom. Ubeđen je, međutim, da će i do toga jednog dana doći, mada je to dug i krajnje neizvestan proces.
