Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ ПРОИЗВОДЊA БОСТАНА: Род све већи, лубенице и диње све ситније

ПРОИЗВОДЊA БОСТАНА: Род све већи, лубенице и диње све ситније

101
Water drops are on a young watermelon after rain

Пише: Проф. Др Жарко Илин

Лубеница и диња представљају економски све значајније повртарске врсте у свету, па и код нас. У Србији се последњих десет година лубеница производи на просечно око 7.000 хектара, с тим да ове површине варирају, у зависности од године, од 5.700 до 8.400 хектара. Највише бостана је у Војводини – око 3.000 хектара, следи јужна и источна Србија са око 2.100 хектара, па регион Шумадије и западне Србије са 1.425 хектара, а најмање површине засађене бостаном су у Београдском региону – око 265 хектара. На овим површинама се у последњих 10 година (2010-2019) произведе просечно око 216.000 тона лубеницa и дињa, од тога 124.000 тона у Војводини, 48.000 тона у јужној и источној Србији, 36.500 тона у региону Шумадије и западне Србије и око 6.000 тона у Београдском региону.

Просечан принос по јединици површине у Србији износи 31,4 тоне по хектару. Највећи је у Војводини – 41,2 тоне по хектару, следи Шумадија и западна Србија са 24,5т/ха, Београдски регион са 23,1т/ха и на зачељу је јужна и источна Србија са 22,5т/ха. Оволика разлика настаје не само због услова производње, већ и због тога што је у Војводини целокупна производња, поготово ових најинтензивнијих повртарских врста, и најпродуктивнија, као резултат већих стартних улагања, бржег увођења нових технологија и њихове масовније примене.

Доминација пепите „Кора сидса“

Лубеница се користи у свежем стању, као и за справљање сокова, сирупа, слатког. Од изузетног значаја је и уље, богато витамином Д, које се добија из семена лубенице. Диња се такође користи у свежем стању, али и као слатко, за справљање џемова и разноразних мармелада. Зелени плодови лубенице и диње користе се за туршију, и то мали плодови, на самом крају вегетације.

Лубеница има релативно висок садржај суве материје, нешто мањи од диње и износи између 8 и 13,5 посто, док се код диње садржај суве материје креће до чак до 18,5 посто. У сувој материји највећи је садржај глукозе, па фруктозе и сахарозе, а у аспослутно сувој материји налази се пектин, целулоза и хемицелулоза, због чега су лубеница и диња дијеталне.

Занимљиво је да корисни део крупноплодних лубеница на које смо ми навикли, износи 40 до 60 одсто. Другим речима, кора коју бацамо или се користи за прављење компоста, такође може да износи 40 до 60 процената. То није случај с мини лубеницама, које су у свету све популарније у последњих 15-20 година, а код нас у последњих десетак година. Оне су згодне, не само зато што им је маса од килограм-килограм и по и једу се практично за један оброк, већ и због тога што је учешће корисног дела чак 80 посто.

Највећа атракција су лубенице без семена, јер су декоративне и одличне за справљање различитих коктела, а посебно су атрактивне мини лубенице. На нашем тржишту је доминантна сорта пепита, италијански хибрид, компаније „Кора сидс“ која је уложила огроман новац у њену производњу, пре свега због захтева западног тржишта, на којем се Италија и Шпанија појављују као значајни произвођачи и снабдевачи. Ове лубенице згодне су и за куповину, и за транспорт, није их тешко носити, довољне су да се заслади једна породица која сад има све мање чланова, и прави су хит у свету.

Извор минерала и витамина

Од минералних материја, лубеница има калијум, магнезијум, натријум, гвожђе, али и сумпор. И лубеница и диња имају повољан однос јабучне киселине и шећера, због чега су изузетно пријатног укуса, као и повишен садржај провитамина витамина А, витамина Б и Ц. Семе чини 3 до 6 посто укупне масе плода и није јестиво, али садржи високу концентрацију специфичних уља, нарочито Д витамина.

Јестиви делови код плодова диње су 50 посто, садржај суве материје иде и до 18,5 посто, а шећери од 4,8 до 15,8 посто, односно, чак до 70 посто укупног садржаја суве материје, што је од посебног значаја. Има висок садржај витамина Ц, па 100 грама диње задовољава половину наших дневних потреба за овим витамином. Диња је по садржају минералних материја ипак сиромашнија од лубенице.

Гошће из пустиње отпорне на сушу

Домовина лубенице је централна и јужна Африка. Она води порекло из пустиње Калахари, због чега има морфолошке особине које упућују на изузетну отпорност према суши, и земљишној и ваздушној. Има моћан коренов систем који продире у дубину од чак три метра, с мноштвом добро развијених финих коренских длачица, изузетно добре усисне моћи, док су надземна вегетативна маса и стабло, односно, вреже, као и листови, прекривени финим нежним длачицама. Њихов задатак је да рефлектују сунчево зрачење у топлијим месецима, како би се снизила температура ткива и смањило одавање воде с равне површине листа.

Диња води порекло из Индије, као и краставац из тропских делова, и из Африке, и то из пустињских делова, као и лубеница.

Лубеница и диња ничу на температури од 14 до 16 степени Целзијусових. То је веома значајно за професионалне произвођаче, али и за хобисте, баштоване и све који желе да дињу и лубеницу производе директном сетвом семена, да не почињу сетву докле год у сетвеном слоју земљишта, на дубини од 7 м, температура не буде ових вредности. То је у нашим условима обично у другој половини априла. Међутим, и лубенице и диње, с обзиром на то да су топлољубиве врсте, као и да су пореклом из топлих предела, имају много веће захтеве за температуром у фази клијања и ницања. Тада је њихова потреба за топлотом знатно изнад 25°Ц, и у таквим условима лубеница ће нићи за свега 4 до 8 дана, што је изузетно важно при производњи бостана преко расада. За расад нам је потребна сетва семена у различите супстрате и минимална температура земљишта од 25°Ц. Међутим, врло често у развијеном свету су атрактивне, код нас још нису, такозване бесемене лубенице. Да би се обезбедило клијање, семе такве лубенице потребно је држати 4 до 6 дана на температури од чак 40°Ц, како би могло да клија и ниче.

Оптималних 25 степени Ц и што више сунца

Оптимална температура за раст и развиће бостана је око 25°Ц, с тим да знатно боље подносе високе него ниске температуре. Нажалост, на температурама мањим од 13°Ц престаје цветање, а на температурама мањим од 10°Ц престаје раст биљака. Ниске температуре утичу на смањену оплодњу, и на одбацивање цветова, што нам се ове године десило јер су произвођачи – и професионални и баштовани, били врло нестрпљиви, па су кренули са садњом расада чак и пре 10. априла. Сведоци смо да је ове године било изузетно хладно – чак до -10°Ц, а лубеница страда на температури од -0,5°Ц, што значи да су претрпели значајне штете. Због тога је најбоље садњу започињати у трећој декади априла, без обзира на то да ли је садња на равној површини без настирања, на настираном земљишту, уз пластичне фолије па чак и у ниским пластичним тунелима, висине 40 до 60 центиметара, ширине 50 до 100цм и различитих дужина, од 200 до 400 метара.

Треба истаћи да сума температуре у вегетационом периоду треба да износи 2.000°Ц до 3.500°Ц. То значи да је Србија горња граница успешне производње бостана, која се завршава малко северније од нас, негде око Сегедина. Ово се посебно односи на лубеницу која се гаји између 35. степена јужне географске ширине до 45. степена северне географске ширине, где је отприлике север Војводине. Северније и јужније од ових тачака бостан се може производити само у заштићеном простору, уз контролу микроклиматских услова.

Лубеница и диња имају највеће захтеве према светлости, што није чудо с обзиром на порекло. На отвореном пољу изложеност светлости постиже се бољим вегетационим простором, односно, сетвом на различите међуредне размаке и размаке у реду, како би биљке биле што боље изложене директном сунчевом зрачењу и како би квалитет плодова био што бољи. Године као што су биле 2010, 2014, 2016, 2018, 2019. па чак и 2020, важиле су за кишне, с малим бројем сунчаних дана, што је утицало на квалитет бостана и његову сласт. Најбољи квалитет бостан постиже у екстремно сушним годинама, као што је била 2011, 2012, 2015, 2017, када је било довољно сунчевог зрачења, јер се процесом фотосинтезе накупљају шећери, а са друге стране, недостатак воде надокнађује се наводњавањем.

Бостан захтева неутралну пХ реакцију земљишта, дакле, 7пХ, али је занимљиво и да боље реагује на благо киселу, чак до 5 и 5,5 пХ, него на благо базну реакцију – значајно изнад 7,5 до 8 пХ. У плодореду долазе искључиво на прво место, јер захтевају интензивно ђубрење органским ђубривима, пре свега стајњаком и јако добро реагују на ђубрење органским материјама. Не смеју се никако садити после култура из исте фамилије – краставца, диња и лубеница, после мускатне тикве, тикве шећерке, беле бундеве и низа других тикава јер имају заједничке проузроковаче болести. Најбољи предусеви су легуминозе, јер лубеница и диња јако добро реагују на азот у земљишту који остаје азотофиксацијом код легуминоза. Одмах иза легуминоза су ране купусњаче, рани кромпир, јечам, пшеница, раж, овас, као изузетни предусеви за лубеницу и дињу.

Основна обрада земљишта за бостан је увек у јесен, што раније, кад год је то могуће у септембру, најкасније у октобру. Треба избегавати касну обраду, у новембру, а нарочито не у децембру, јер у таквим условима земљиште не може доћи у стање оптималне биолошке зрелости, не долази до природног слегања земљишта, него морамо користити додатну енергију за затварање зимске бразде, за успостављање доброг водно-ваздушног и топлотног режима, И покретање микробиолошке активности при касној обради је далеко успореније него када се она обави на време. Обрада треба да је на дубини од 25 до 30цм, уз обавезно затварање зимске бразде у предзимском периоду, а у пролеће, чим дозволи време, треба урадити предсетвену припрему, у једном или два наврата, како би земљиште било идеално припремљено до времена сетве, а чешће садње.

И лубеница и диња имају повећане захтеве за хранивима јер остварују релативно високе приносе по јединици површине – лубеница на нивоу од 40 до 60т/ха, а у интензивној технологији 100 до 120т/ха, док диња у екстензивној производњи има приносе од 10 до 20т/ха, а у интензивној 20 до 25т/ха. Због тога ваља обезбедити неопходну количину хранива, пре свега 40 до 50т/ха полузгорелог стајњака или 20 до 30т/ха згорелог стајњака под основну обраду. Затим се уноси 40 до 60кг азота, 80 до 100кг фосфора и 80 до 100кг калијума. Уноси се постепено, део под основну обраду, а остатак се дели у пет оброка и додаје се од садње до почетка бербе, уз наводњавање. Тако се обезбеђује континуитет у храњењу.

Црна фолија је стандард

Најчешћа производња бостана је на настираном земљишту, а црна фолија је стандард. Ипак, користе се и неке друге фолије, као и органски малч, а у новије време и биоразградиве фолије. Оне подижу температуру земљишта и чувају залихе влаге у њему, није потреба примена хербицида, те су лубенице и диње здравствено безбедне, производња је ранија од стандардне за 15 до 20 дана. Пластичне фолије повећавају принос за преко 30 посто, а гајење на зеленој или тамноплавој фолији значајно повећава принос и учешће шећера због мењања спектралног састава светлости, јер побољшава фотосинтезу, чиме се повећава квалитет и сласт. Различито обојене фолије привлаче различите инсекте, чему ће се наука посветити у наредном периоду.

Прво стижу албанске, грчке, турске, македонске лубенице

Највећи произвођач лубенице у свету је Кина, а потом Индија. Србија је значајан произвођач и значајан извозник на тржишта средње Европе, пре свега Пољске, Чешке, Словачке, Аустрије и, наравно, земаља у окружењу, дакле, бивших југословенских република, осим Македоније. Наш јужни сусед је у време старе Југославије, а и данас, готово близу производњи лубенице и диње у Србији, што је прилично, када се узме у обзир његова величина. У последњих десетак година значајно место заузима Албанија, захваљујући природним условима, али и значајним улагањима у пољопривреду, која битно предњачи, не по количинама, већ по времену производње и снабдевања, јер њихове лубенице прве стижу на европске пијаце. Иначе, прве лубенице које ми једемо у сезони потичу из Грчке и Турске, па потом из Македоније, док у јуну не стигну домаће.

Производња углавном из расада

Лубеница и диња су се до средине прошлог века углавном производиле директном сетвом семена, а много мање из расада. Међутим, од друге половине прошлог века наовамо, доминантно се производи из расада, чак 80 до 90 посто, и то из калемљеног расада. Данас се свега десетак посто лубеница производи директном сетвом семена, и то да би се продужила сезона коришћења. Она прва, из ниских пластичних тунела, у зависности од године, долази у другој половини друге декаде јуна и сукцесивно се бере до краја прве декаде јула, кад почиње да пристиже диња и лубеница с настираног земљишта, и она се бере све до Велике Госпојине. У септембру зато таман стиже лубеница произведена директном сетвом семена, и тако домаћу лубеницу једемо више од три месеца.