Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Просо се стидљиво враћа на наше трпезе

Просо се стидљиво враћа на наше трпезе

36

Текст и фото: Биљана Ненковић

Када се помене просо, већина људи прво помисли на храну за птице. Његова данашња употреба у људској исхрани и даље изазива неверицу, јер је мало познато да се ова житарица много дуже користи него, рецимо, кукуруз. Стари Кинези сматрали га за једну од пет светих биљака, поред соје, пиринча, пшенице и јечма. До нас је дошао из Африке и Азије и некада се користио као део бесквасних хлебова, пре него што је постао храна за птице и стоку. Данас, поново се враћа на трпезе због бројних благодети за здравље.

Некада се веровало да се ово мало жуто зрно, налик на перлу, користило за протеривање вештица и злих духова. Кажу да се уграђивало чак и у темеље и бедеме да чува куће и утврђења. Посебно су га волеле удаваче, јер им је помагао око удаје. Младе девојке би га посејале око плота и понављале:

Millet in a bag and scoop with green spikelets isolated on white background

“Колико овде проса и проштаца, онолико ме просило просилаца!”

Али, ова зрна су одавно превазишла обреде и магије, и доказала да су достојна породичне трпезе и вредна пажње у исхрани. Посебно оној која преферира безглутенске намирнице. Просо је житарица богата минералима, пре свега фософором и магнезијумом, али и комплексом витамина Б. Претпоставља се да је ова житарица била у употреби још у каменом добу. Семе проса изворно се узгајало у Африци и северној Кини. Као део свакодневне исхране просо су користили и Римљани, и Гали, правећи од њега кашу. Иако се његова употреба данас често повезује с помодарством, истина је да се у средњем веку користио више, чак и од кукуруза.

You need to login to view the rest of the content. Please . Not a Member? Join Us