Piše: Momčilo Daljev
Ovaj rod je odgovoran za oko 95 odsto smrtnih slučajeva prouzrokovanih trovanjem gljivama, u čemu sama zelena pupavka ima oko 50% udela, a pripada mu i najcenjenija jestiva gljiva – blagva.
Pupavke (Amanita) možda su najpoznatiji rod gljiva na svetu. U okviru ovog roda nalaze se najsmrtonosnije otrovnice, poput zelene, bele i smrdljive pupavke, ali i najcenjenija jestiva gljiva – blagva. Najpoznatija gljiva na svetu je muhara, ona crvena sa belim tufnama.
Rod Amanita sadrži oko 600 vrsta gljiva, uključujući i neke od najotrovnijih poznatih gljiva širom sveta, kao i neke veoma cenjene jestive vrste. Ovaj rod je odgovoran za oko 95% smrtnih slučajeva prouzrokovanih trovanjem gljivama, u čemu sama zelena pupavka ima oko 50% udela. Najsnažniji toksin prisutan u ovim gljivama je alfa-amanitin.
Osnovne karakteristike ovog roda gljiva su:
– univerzalni veo (ovojnica) koji u potpunosti obavija gljivu kada je mlada,
– karakterističan izgled pečurke (drška i šešir),
– prsten (kada je prisutan) priljubljen je uz dršku (suknjica),
– listići su slobodni (odvojeno od drške) i
– otisak spora im je bele boje.
Univerzalni veo (ovojnica) u potpunosti obavija gljivu kada je mlada, te ona tada izgleda kao da se razvija iz jajeta. Kod nekih vrsta univerzalni veo (ovojnica) može da ostane pri bazi drške u obliku vrećice ili gomolja, zatim u obliku krpica na šeširu i/ili gomolju.
Na Fruškoj gori je zabeleženo više vrsta gljiva iz ovog roda.
Tigrasta preslica
Ovo je (Amanita ceciliae) veoma česta pupavka na Fruškoj gori. Može se pronaći od ranog leta pa do jeseni po listopadnim šumama. Raspoznaje se po šeširu koji je maslinasto-oker do sive boje, bogato prekriven sivim ljuspicama. Ivica šešira je narebrena. Drška joj je ornamentisana karakterističnim cik-cak šarama, na dodir pocrni. Nema prstena. Nema pouzdanih informacija o njenoj jestivosti.
Preslica
Amanita vaginata je još jedna česta vrsta na Fruškoj gori. Šešir joj je smeđe do sivosmeđe boje, izrazito narebren po obodu. Gladak je, bez krpica, s karakterističnim ispupčenjem po sredini. Drška joj je krem do oker boje, bez prstena, a ovojnica krupna i beličasta. Plodonosi od proleća do jeseni u listopadnim i mešanim šumama. Veoma je varijabilna vrsta i sastavljena je od čitavog kompleksa variteta. Jestiva je.
Visoka preslica
Amanita battarrae plodonosi po šumama tokom leta i jeseni. Veoma retka na Fruškoj gori. Prepoznaje se po šeširu maslinaste i smeđe boje, s karakterističnim tamnim prstenom, nakon kojeg se prema ivici šešira pružaju izražene strije. Drška je bez prstena i prekrivena cik-cak šarama u boji šešira na svetlijoj osnovi. Volva je izražena. Nema podataka o njenoj jestivosti.
Blagva
Amanita caesarea po mnogima je najukusnija gljiva na svetu. Na Fruškoj gori nije previše česta, jer plodonosi po nedirnutim hrastovim šumama koje na Fruškoj gori ima sve manje. Kada su joj uslovi netaknutosti prirode pruženi, tada plodonosi u velikom broju. Spada u zaštićene vrste, čija je komercijalna eksploatacija regulisana zakonom. Lako se prepoznaje po glatkom narandžasto-crvenkastom šeširu, izrazito žutim listićima, prestenu i dršci kao i veoma izraženoj vrećastoj volvi bele boje. Može se potencijalno zameniti s otrovnom muharom kao i zelenom pupavkom kada se bere u fazi jajeta. Plodonosi tokom leta.
Muhara
Amanita muscaria ili muhara je možda najpoznatija gljiva na svetu. Rasprostranjena je širom severne hemisfere, ali je u skorašnje vreme rasađivanjem sadnica raširena i po južnoj polulopti.
Uprkos svom imenu, muhara u sebi sadrži jedinjenje muscarin samo u tragovima. Pored svoje reputacije kao šamanske gljive, muhara se vezuje i za vikinške berserker rituale. Navodno su Vikinzi koristili ovu gljivu kako bi pali u posebno stanje svesti, takozvani berserk, kada bi dobijali nadljudsku snagu i ekstremnu toleranciju na bol. Posebna grupa ratnika nazivala se berserkeri i važili su za neustrašive borce koji se ne plaše smrti niti ranjavanja. Kao i mnogi drugi mitovi, ni ovaj nije potvrđen u nauci i ne postoje arheološki i drugi dokazi da su Vikinzi koristili muharu u svojim ritualima, ali se mit ipak toliko učvrstio u svesti ljudi da je dobio poseban status među misticima i neopaganima.
Šešir muhare je uglavnom crvene boje i posut belim ostacima ovoja koji ponekad mogu biti odsutni ili ih može sprati kiša. Postoje žuti pa i albino varijeteti gljive, što ponekad može zbuniti berače.
Listići, prsten i drška su joj bele boje. Drška je puna, ali kod starijih primeraka može postati šuplja. Na dnu drške je gomoljasto nazubljeno zadebljanje, obično prekriveno ljuspicama od ostatka ovoja iz kojeg je gljiva izrasla.
Meso joj je belo i krhko, bez osobitog mirisa i ukusa.
Muhara plodonosi od sredine leta pa do kraja oktobra u crnogoričnim i listopadnim šumama, uglavnom u borovima, smrčama i bukvama. Staništa muhare na Fruškoj gori su veoma retka, ima ih svega tri zabeležena i još nekoliko nepotvrđenih, te bi bilo potrebno sprovesti plan zaštite tih staništa, kako bi se na Fruškoj gori očuvale ove prelepe gljive.
Žuta muhara
Amanita gemmata plodonosi tokom leta u mešovitim šumama. Na Fruškoj gori je retka. Lako se raspoznaje po krem žutom šeširu koji je prekriven krpastim ostacima opšteg vela, ivice šešira su narebrene. Drška je beličasta sa gomoljem u osnovi i beličastom volvom. Otrovna je.
Panterovka
Amanita pantherina veoma je česta gljiva na Fruškoj gori. Plodonosi od proleća do jeseni po lišćarskim šumama. Prepoznaje se po šeširu braon boje koji je posut belim krpicama. Belom drškom i prstenom, dok se drška završava gomoljastim zadebljanjem. Izaziva teška trovanja panterinskim sindromom, smrtni slučajevi nisu česti, ali trovanje ovom gljivom ostavlja teške posledice na bubrezima i jetri.
Tigrica
Amanita excels u Srbiji je široko rasprostranjena, ali je na Fruškoj gori retka. Šešir joj je tamnosive do sivosmeđe boje, prekriven brojnim sivkastim krpicama. Listići, prsten i drška su joj beličaste boje. Drška se završava veoma izraženim gomoljem. Plodonosi od leta do jeseni u listopadnim i četinarskim šumama. Jestiva je.
Biserka
Amanita rubescens česta je gljiva na Fruškoj gori. Plodonosi u listopadnim i četinarskim šumama. Uslovno je jestiva i može se zameniti sa otrovnom panterovkom. Šešir joj je blede oker do braonkaste boje, prekriven sivkastim krpicama, opna šešira se lako skida. Listići su beličaste boje, dok je drška u boji šešira, prsten je beličast. Drška se završava gomoljastim zadebljanjem. Glavna karakteristika ove gljive je da joj na povredi meso dobija vinski crvene tonove, a često je u toj boji i kada nije povređena. Pre konzumacije se mora dobro prokuvati. Čak i tako spremljena spada u gljive koje teško ležu na želudac, pa se ne preporučuje obilna konzumacija.
Hrapava muhara
Amanita franchetii prilično je retka na Fruškoj gori. Plodonosi tokom leta u listopadnim šumama. Šešir joj je žute do smeđe maslinaste boje, prekriven žutim krpicama. Prsten je beličast, poprskan žutom bojom. Drška je žućkasta i završava se gomoljasto. Nepoznate je jestivosti, možda i otrovna.
Limunasta muhara
Amanita citrine veoma je česta gljiva na Fruškoj gori, obilato podonosi u raznim vrstama šuma. Šešir joj je limunastožute boje, prekriven beličastim do braonkastim krpicama. Listići su beličasti, s primesom žute boje. Drška i prsten su žućkasti, a drška se završava gomoljasto. Otrovna je vrsta.
Usamljena muhara
Amanita strobiliformis je retka na nivou Srbije, a na Fruškoj gori je pronađena, za sada, na samo jednom lokalitetu. Šešir joj je krupan i mesnat, beličaste do sivosmeđe boje, prekriven brojnim, krupnim krpicama. Listići su beli do krem boje. Prsten je nestalan, beličast, a većina parcijalnog vela ostaje da visi u obliku krpica na ivici šešira. Drška je krupna i beličasta, završava se veoma krupnim gomoljem. Plodonosi najčešće ispo hrasta i graba na toplim i osunčanim mestima. Jestiva je vrsta.
Naježena pupavka
Amanita echinocephala veoma je retka na Fruškoj gori, pronađena na samo jednom lokalitetu do sada. Plodonosi u lišćarima na krečnjačkim terenima. Šešir joj je mesnat, beličaste do sivkaste boje, prekriven karakterističnim piramidalnim krpicama. Prsten i drška su joj krem do beličasti, dok joj gomolj nekada ima žućkaste tonove. Nepoznate je jestivosti.
Jajasta muhara
Amanita ovoidea kao i prethodna vrsta, retka je na Fruškoj gori, ali s ipak većim arealom rasprostranjenosti. Plodonosi na osunčanim, krečnjačkim terenima u asocijaciji s raznim drvećem, ali uglavnom sa borom i hrastom. Lako se raspoznaje po belom krupnom, mesnatom šeširu koji je gladak, dok mu s ivica vise bele krpice. Drška i prsten su joj u boji šešira. Ovojnica joj je bela i veoma krupna. Spada u jestive gljive, ali novija istraživanja ukazuju na to da bi je trebalo izbegavati za konzumaciju.
Zelena pupavka
Amanita phalloides najotrovnija je gljiva na svetu i krivac je za najveći broj smrtnih slučajeva trovanja gljivama. Šešir joj je gladak, bez krpica i veoma varijabilne boje, od zelene preko žućkaste pa do smeđe, ali uvek s jačom ili slabijom primesom zelene boje. Veoma je česta na Fruškoj gori i plodonosi tokom leta i jeseni po lišćarskim šumama. Listići, drška, prsten i ovojnica su joj beli, ali drška često može imati zelene prelive. Smrtno je otrovna i izaziva faloidinski sindrom. Ljudi se najčešće truju ovom gljivom, misleći da beru jestivu blagvu dok je u fazi jajeta ili zelene zeke (Russula cyanoxantha i Russula heterophylla) kao i golubaču (Russula virescens).
Foto: Stevan Baluban i Bojan Šeguljev
