Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД Put do dobrog vina vodi i preko dobrih kalemova

Put do dobrog vina vodi i preko dobrih kalemova

496

Piše: Zorica Milosavljević

Kalemljenje, kao dominantni način razmnožavanja vinove loze, nastalo je kao odgovor na pojavu i širenje filoksere – lozne vaši (Dactylosphera vitifoliae) u Evropi sredinom 19. veka. Sve do pojave filoksere na Starom kontinentu 1863. godine, sorte plemenite loze, (Vitis vinifera)gajene su na sopstvenom korenu i vinova loza se razmnožavala isključivo reznicama.

Filoksera je preneta iz Amerike u Evropu i s juga Francuske, gde se prvo pojavila, bolest se brzo proširila na većinu vinogradarskih zemalja u svetu, pustošeći vinograde na vezanim zemljištima. Od te pošasti spasili su se samo vinogradi na peskovitim zemljištima sa više od 70 odsto kvarca, kao što je to slučaj sa Subotičko-horgoškom peščarom, i neka udaljena vinogorja u Aziji.

Naša Velika Drenova bila kao italijanski Raušed

Kalemljenje domaće loze na lozne podloge, otporne na filokseru, efikasna je mera biološke borbe protiv tog insekta i prihvaćena je u celom svetu. To je primarni razlog zašto se vinova loza kalemi više od vek i po.

Proizvodnja loznog sadnog materijala predstavlja posebnu oblast vinogradarstva, na koju najčešće i ne mislimo. Sadnice vinove loze, dakle, proizvode se kalemljenjem, to jest, procesom spajanja plemki i podloge, pri čemu su plemke poreklom od plemenitih, odnosno, sorti koje želimo da gajimo u vinogradu, a podloge potiču od nekih severnoameričkih vrsta, hibrida ili selekcija otpornih na filokseru.

Po rečima direktora Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Dragoslava Ivaniševića, ima raznih tipova kalemljenja, ali za vinogradarsto je bitno sobno kalemljenje koje se sprovodi, kao što mu i ime kaže, u zatvorenim uslovima, u periodu mirovanja loze. Obično to bude krajem februara, tokom marta i eventualno početkom aprila.

– Srbija je tradicionalno veliki proizvođač loznog sadnog materijala – kaže Ivanišević. – Područje oko Trstenika i Kruševca poznato je naročito po proizvodnji kalemova vinove loze. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u Velikoj Drenovi bila je vrlo razvijena kooperativna proizvodnja, koja je tržištu isporučivala između 50 i 90 miliona kalemova godišnje. To je respektabilna brojka i, kada se uporedi sa sadašnjim vodećim svetskim proizvođačima, poput Raušeda sa severa Italije, koji danas proizvode oko 90 miliona kalemova, može se steći predstava kakvi smo mi bili u tom pogledu pre nekoliko decenija. Kod nas postoji tradicija kalemljenja, naši ljudi dobro znaju i rade taj posao. Ali, tu sada postoje određeni problemi. Najveći je nedostatak kvalitetnih matičnih zasada iz kojih će se skidati vioke i plemke. Srbiji nedostaju dobri matični zasadi, baznih i predbaznih kategorija od lokalnih-domaćih, starih i novostvorenih sorti, jer to jeste zaista preduslov proizvodnje kvalitetnog sadnog materijala.

Imamo tradiciju i znanje, ali ne i matične zasade

 Sama tehnika i postupak, tvrdi Ivanišević, dobro su poznati našim proizvođačima. Oni prate savremene tokove i u proizvodnju uvode, shodno svojim potrebama, novine poput primene mašina i novih tehnologija. Glavobolje zadaju matični zasadi.

– Formiranju matičnih zasada obično predstoji neki postupak, kao što je stvaranje nove sorte i klona, ili introdukcija određenog klona u naše uslove – objašnjava naš sagovornik.– Zakon o sadnom matrijalu voćaka, vinove loze i hmelja, donet 2005. godine, koji je kod nas još na snazi, uveo je kategorije sadnog materijala – predbazni, bazni i sertifikovani. To je logična šema i prati put klonske selekcije, odnosno, selekcije sejanaca iz ukrštanja. Takva praksa postoji u svetu i stigla je kod nas, što je dobro, ali greška je u tome što je taj zakon poništio prethodno stanje i krenulo se od nule. Iako je kod nas i ranije rađeno po metodologiji koje sertifikacija propisuje, nije postojala zakonska regulativa i određeni matični zasadi nisu mogli biti proglašeni tim kategorijama. Zemlje u okruženju, poput Mađarske, Hrvatske i drugih, usvojile su slične zakone i prekategorisale matične zasade.

Od toga je prošlo 15 godina i zasadi, podignuti pre tog zakona, već su manje-više pri kraju eksploatacionog veka ili isključeni. Bitno je sada istrajati u tome da novi matični zasadi, koji se podižu, budu rezultat ove šeme sertifikacije, jer to je najbolja garancija dobrog kvaliteta. Danas, po zakonu, ne može se umatičiti zasad ako nije prošao šemu sertifikacije, s izuzetkom nekih starih sorti. Pomenuta šema zahteva desetak godina rada da bi se došlo do materijala, a da bi se u nekim slučajevima ubrzao postupak, dozvoljava se da matični zasadi nekih sorti imaju kategoriju standardnog sadnog materijala, ali i to treba polako menjati. Očekujem da ćemo u narednim godinama doći do sertifikovanih zasada starih sorti, pa neće biti potrebe za standardnim matičnim zasadima.

Prednost sertifikovanom sadnom materijalu

Ivanišević napominje da ima još problema koji prate proizvodnju sadnog materijala. Po našem Zakonu o sadnom materijalu, predmet sertifikacije mogu biti samo sorte i klonovi koji su upisani na sortnu listu. To je, po njegovom mišljenju, ispravno, ali zakon ne predviđa da selekcija i sertifikacija mogu da se odvijaju paralelno, da se ne bi gubilo vreme.

– Neke druge evropske zemlje dozvoljavaju da proces sertifikacije i priznavanja sorte teče istovremeno, što skraćuje period za stvaranje matičnih zasada za nekoliko godina – kaže Ivanišević. – To znači da se u momentu priznavanja sorte već mogu imati formirani matični zasadi, ukoliko je oplemenjivač ili vlasnik klona spreman da investira na svoj rizik u to. Za naše sorte koje su u skorije vreme priznate, pre dve-tri godine, tek sad je počeo proces sertifikacije, što znači da još uvek nemamo matične zasade sertifikovane kategorije. Da je zakonska regulativa to dozvolila, mogli smo imati matične zasade bazne kategorije. Koliko znam, u pripremi je novi zakon o sadnom materijalu, koji će, nadam se, ove probleme rešiti.

Sadni materijal se, prema zakonu, svrstava u dve kategorije –sertifikovani i standardni. Bitna razlika između sertifikovanog i standardnog materijala ne postoji, ali je ovaj prvi prošao proces kontrole, što mu daje prednost u odnosu na drugu kategoriju. Kod obe kategorije vizuelno se mogu utvrditi neke karakteristike – da li je kalem prve klase, da li ima kvalitetno spojno mesto, kako je lastar iz plemke razvijen, je li korenov sistem dobro ožiljen, a sadnice bez oštećenja i sličo.

– Kada govorimo o sanitarnom statusu, serifikovni sadni materijal uvek je u prednosti, jer je to materijal kod koga podloge i plemke potiču iz zasada koji su prošli neku šemu sertifikacije i koji su strože kontrolisani nego materijal u standardnim zasadima – naglašava prof. dr Ivanišević. – Vinogradari, po mom mišljenju, treba da biraju sertifikovani sadni materijal. To ne znači da standardni nije kvalitetan, ali sa sertifikovanim sadnim materijalom imaju stepen sigurnosti više da je kalem koji su kupili, pored onoga što je vizuelno proverljivo i dâ se prekontrolisati, sortno ispravan, da je u pitanju odgovarajući klon i, što je najbitnije, da je bez prisustva virusa i virusima sličnih oboljenja.

Uzdati se u provereno i u domaće

Vinogradari u Srbiji otprilike se podjednako snabdevaju kalemovima iz domaće proizvodnje i iz uvoza. I u jednom i u drugom slučaju postoje loši primeri da ne bude isporučeno ono što treba i da kalem, i pored serifikovanosti, bude zaražen nekim bolestima. Zato Ivanišević kaže da bi njegov savet vinogradarima bio da pronađu pouzdanog domaćeg proizvođača koji može ispoštovati zahteve naručioca.

– Lozne podloge vrlo su značajni deo procesa kalemljenja, jer utiču na niz agrobioloških karakteristika nakalemljenih sorti, i zato valja njihovom izboru posvetiti posebnu pažnju. Ivanišević naglašava da su kod nas, ali i u svetu dominantne lozne podlogeBerlandieri x Riparia Kober 5 BB i Berlandieri x Riparia SO 4.

-Višedecenijska ispitivanja na našem oglednom odbru su pokazala da su ove lozne podloge, posebno SO 4, za naše klimatske i zemljišne uslove dobre – kaže Ivanišević. – Proizvođači smatraju da bi se na selekciji loznih podloga moglo dosta poraditi, odnosno da bi se mogle selekcionisati nove, ali to je dugotrajan proces. Nema mnogo centara koji se bave selekcijom loznih podloga. U Milanu rade na tome, a najviše trentuno Institut u Gazenhajmu u Nemačkoj. Oni su pokrenuli seriozan program selekcije pre deceniju i po, i u narednim godinama možemo da se nadamo dobrim rezultatima. Proizvođači bi hteli u vinogradima lozne podloge poput ovog sadašnjeg preovlađujućeg tipa, ali nešto manje bujnosti. U tom slučaju bi se dobilo ranije sazrevanje grožđa, što u kontekstu klimatskih promena jeste to što nam treba. Dosta je to složeno pitanje, ali činjenica je da ćemo u bliskoj budućnosti biti osuđeni na ove podloge koje imamo

Bolje preskočiti godinu, nego kupovati na brzinu

Postoji još nešto o čemu vinogradari moraju da vode računa kada kupuju kalemove – reći će naš sagovornik. – Da bi obezbedili kvalitetan sadni materijal, bez obzira da li je on iz uvoza ili domaći, to moraju da urade na vreme. Bar godinu do godinu i po pre planirane sadnje, oni moraju da ugovore isporuku da bi proizvođač mogao da ispoštuje porudžbinu. Ako na taj način postupe, ako znaju šta hoće i na vreme naruče sadni materijal, tada nema problema. Poteškoće nastaju kada se sete u poslednjem momentu da to urade i onda uzimaju ono što mogu naći, odnosno što je preostalo. U ovom poslu ne može ništa na brzinu da se radi. Potrebno je vreme za sve radnje. Bolje je preskočiti godinu, a ne na brzinu kupovati sadni materijal. Treba ga ugovoriti godinu unapred, jer ta godina može biti značajna u smislu da dobijte ono što ste želeli, a ona se vrlo brzo nadoknadi kasnije u proizvodnji. Ako se kupi sadni materijal koji nije kako treba, napravi se greška koja se ne može ispraviti i nadoknaditi šteta.

„Fakultetski“ kalemovi

Proizvođača loznih kalemova, osim u trsteničkom i kruševačkom kraju, ima i u drugim delovima Srbije. Lozni sadni materijal se proizvodi i na oglednim dobrima novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Godišnje se na fakultetskim dobrima proizvede od 100.000 do 150.000 kalemova. Tamo se kalemovi proizvode isključivo za poznate kupce zbog ograničenih resursa. Pretežno su to sorte i klonovi stvoreni na tamošnjem Institutu za vinogradarstvo.

I ostali proizvođači rade po sistemu naručivanja. Određene količine pripreme i za takozvane nepoznate kupce, ali je tada sužen izbor sorti i loznih podloga.