Spasovdan je slava Beograda. Jednom ili dva puta sam išla litijom gradom u kom sam rođena, u gužvi u kojoj ne vidiš početak i kraj kolone, korak po korak, strpljivo vođena ljubavlju i verom. Ali nekako mi to nije ostalo u sećanju. U sećanju mi je moje selo, moje dvorište, miris pokošene trave, jer je preslava i sve mora biti pod konac, vodom umivene staze, zalivene ruže od prednje ulazne, do zadnje izlazne kapije, moj stric, ujak Pero i lepo spasovdansko jutro. Njih dvojica od zore, i pre zore ustali, uredili prasad, dva do tri komada je uvek bilo. Nasmejani, po koja rakijica, mezence, košulje bele podvrnute do iznad lakata, na glavama kačketi, oni radnički nekadašnji, stavljaju uređene prasiće na ražanj i nose do furune koju je strina pre pet naložila kako bi do osam bilo žara, a meso bilo ispečeno pre dvanaest i prvih gostiju. Po dvorištu trči brat, od magaze do podruma, skuplja namirnice, toči rakiju malo za goste, pomalo za sebe i svoju dušu i gušu, u kući baba nadgleda kućevne poslove. Sestra već nervozna zbog babinog stalnog zanovetanja vadi modlama kolače od masti, brašna i šećera, stavlja u pleh da se ispeku. Baba da ne dangubi nadgleda vatru, uvek, iako nije potrebno, turi još poneko drvo koje strina posle krišom vadi da se ne zamera. Tu nervozu nadograđujemo moja bliznakinja i ja, iskačući i uskačući u letnju kujnu, muvajući se pored tek ispečenih poslastica.
– Oćete li se vas dve svrteti više?! – više je bila naredba nego pitanje starije sestre koja više nije znala ni šta mesi, ni koliko tura, ni šta je umesila i gde su joj varjače, mutilice ručne jer je tad mikser bio pojam i za grad, a kamoli za selo, a usput tuče viljuškom po vangli kao da su joj jaja najveći neprijatelji na svetu. Mi po komandi izlećemo napolje, pravo pred kapiju i babinog brata uvek prvog gosta, pristiglog iz Pakalja, sela u blizini našeg, a predstavljenog kao da je pola sveta prošao da bi do nas došao. I naravno, bio je uvek u narodnoj nošnji. Lep, visok, u to vreme obrazovan, sa manirima kakvi su se tada retko sretali. Znale smo da je u artijama u kesi uvek za nas imao uvijene „bolbone“, na koje se čekalo da prođe preslava i da se darovi ukućanima razdele. Babi je svake godine donosio isto – kocku šećer, ratluk od oraja, domaćica keks (onaj iz Kraša) i stajaći sapun. Taj sapun je, u stvari, u to doba bio viseći, okrugao i na sebi je imao kanapče, a jako se teško nalazio u prodaji. Baba ga je redovno dočekivala uz suze radosnice, jer je, ma koliko star bio, dolazio peške, bar taj dan, jednom godišnje.
– Dobro mi došao brate – govorila je, saginjući se onako stara da mu poljubi ruku, ujedno pokazujući i nama da uradimo isto. Možda je to sada neobično, možda će neko reći nehigijenski, ali tada je tako bilo. Starijima se ljubila ruka. Po pozdravljanju odvela bi ga u odžakliju u kojoj su strina i sestra već sve postavile, sela bi i ne bi se odvajala od njega, što je ovim dvema vrlo odgovaralo jer bi u tom trenutku prestala da se meša u kujnu. Ubrzo bi počeli da dolaze gosti, prve komšije, strinina sestra sa porodicom, majka, sna’a i bratanci, a brat koga smo mi zvali ujko (to je onaj što je sa stricem redio prasad) već je bio tu. I sve bi bilo ok dok ne bi u odžakliju, dvorište, i letnju kujnu nagrnula „naša strana“, ona grlatija i zaraznija u smehu. Iz Beograda, Pančeva, s Uba, Obrenovca, očas posla nema mesta, pa nas, decu, guraju u dvorište dok se stariji razgovaraju. Nama lepo, vreme lepo, igramo žmurke, jurke, okoš-bokoš, sve one igre koje su deca toga doba znala. U zanosu bismo izbušili loptu koju nam je stric onomade kupio u Valjevu jer smo bile dobre i baš u trenutku kad bi strina naišla da vidi. – Opet? Pa jedva vam je i tu kupio, a nije vam dugo trajala. Sad vam je neka tako bušna – rekla bi prolazeći pored naših smuljanih lica, noseći u rukama glavnu poslasticu toga dana. Tortu. I ako mislite da je to nešto neviđeno, varate se. Torta je bila patišpanj, od domaćih jaja čije je žumance bilo kao krv crveno, narastao bar pet santima u vis, mekan i vazdušast, a ukusan i lepši od svake torte. To smo imali i to smo voleli, bilo nam je dovoljno. Danas? Ne slavim Spasovdan, ne preslavljam, ne idem u selo, ali me miris ukradenih prasećih zaponjaka i repića, vraća u dane sreće.
Tekst: Zorica Dragojević
