Od postanka na našim prostorima vinogradarstvo i vinarstvo prolazilo je kroz različite faze, doživljavalo uspone i padove, i kada god se možda činilo da mu nema spasa, dolazilo je do oporavka. Sadašnju fazu koja traje četvrt veka i nešto više obeležilo je mnogo toga, i ma koliko neki smatraju da obnovu vinogradarstva i vinarstva kod nas treba posmatrati u širim vremenskim okvirima, ona nedvosmisleno ima karakteristike zanavljanja tih dveju grana poljoprivrede, uzimajući u obzir okolnosti koje su pre toga vladale.    

Evropsko vinogradarstvo i vinarstvo, po rečima direktora Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Dragoslava Ivaniševića, bazirano je na porodičnim vinogradima i vinarijama, od kojih su najveći broj njih male vinarije, za razliku od vinogradarstva „novog sveta“. Značajan procenat, oko 50 odsto od ukupnog broja vinarija na evropskom kontinentu su male, ispod pet hektara u šta se uklapa i Srbija, u kojoj su određene istorijske činjenice odigrale drugačiju ulogu nego što je to slučaj u ostatku Evrope.

Probova obnova, nemanjićki procvat, turski udar na čokoće…

– Kada se pomene vinogradarstvo na našim prostorima, ne može se izostaviti Marko Aurelije Prob koji je ukinuo zabranu cara Domicijana o gajenju vinove loze van Apeninskog poluostrva. To se smatra početkom obnove vinogradarstva na našim prostorima – priča Ivanišević. – U doba Nemanjića ono je bilo veoma razvijeno, da bi u vreme Turaka, tamo gde su oni vladali, vinogradarstvo bilo ugroženo i smanjeno, ali je preživelo pre svega zahvaljujući manastirima gde se redovno proizvodilo vino Nakon proterivanja Turaka, počinje ponovo da se razvija srpsko domaćinsko vinogradarstvo i vinarstvo do filoksere, pošasti globalnih razmera na evropskom kontinentu.

Kako se dalje razvijalo srpsko vinogradarstvo, da li je i kojih problema bilo možete pročitati ukoliko se pretplatite na e ili štampano izdanje revije Dobro jutro.