Voćari koji imaju samohodne tresače mogu da oberu 700 stabala, i da uberu više od 50 tona na dan.
Šljiva je u Srbiji odvajkada bila nacionalno voće, za nju se vezuju i srpska istorija, i mnogi običaji i verovanja. U istoriji Srbije imala je veoma važnu ulogu. Još 1867. godine izvezli smo oko 4.000 tona suvih šljiva i zaradili oko 84.000 dukata. Zahvaljujući izvozu suve šljive u Kaliforniju, Srbija se 1892. godine spasava ekonomske krize i tadašnja Vlada donosi Zakon o razvoju poljoprivrede, obraćajući posebnu pažnju na voćarstvo. Zato je 1926. u našem izvozu bilo 26.000 tona sveže i 46.000 tona suve šljive.
Šljiva je najzastupljenija voćna vrsta u Srbiji. Nekada je činila 70 odsto ukupne proizvodnje voća, a sada je zastupljena s nešto više od 50 odsto. Kako je propadalo srpsko selo, tako je polako odumiralo i gajenje tradicionalne šljive požegače, koja je bila jedna od najpoznatijih sorti za sušenje u svetu, pored francuske sorte aženka. Šteta zbog nestajanja požegače je višestruka, a raduje činjenica da je potražnja za njenim plodovima u poslednje tri godine velika i da se otkupna cena kreće između 50 i 60 evrocenti po kilogramu.
Investicija u šljivike otplaćuje se u 7. ili 8. godini, ako se ne računaju podsticaji od države. Jedna četvoročlana porodica može da obezbedi svoju egzistenciju od 8 do 10 hektara šljive.
Cena šljive menja se iz godine u godinu i zna da bude veoma niska. Problem je u tome što je berba jako skupa. Oni koji imaju samohodne tresače, za jedan dan mogu da uberu plodove sa 700 stabala, ili više od 50 tona na dan. Jedan tresač opslužuje 6 radnika, što je po radniku preko 8 tona, a ako se bere ručno jedan radnik može dnevno da ubere između 300 do 500 kilograma šljive. Troškovi berbe putem tresača su 3 do 5 dinara, a kod ručne berbe oni idu od 12 do 15 dinara po kilogramu šljive. Savet je da se proizvođači šljive udružuju, da nabave tresač i zajedno ga koriste, jer će tako smanjiti troškove proizvodnje.
