Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju jedan od najvećih hrišćanskih praznika Vaznesenje Gospodnje, Spasovdan. Ovo je jedan od 12 velikih praznika i osam Hristovih praznika, koji se slavi u 40. dan nakon Vaskrsa.
Po hrišćanskom verovanju, vaskresenjem Gospod je pokazao da je jači od smrti i 40. dana od vaskrsenja njegovi su se učenici nalazili za trpezom. Tog dana im se Hristos ponovo javio i rekao:
– Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen.
Da bi u tome uspeli Hristos im je obećao Duha Utešitelja, i zapovedio da do silaska Duha Svetoga ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli preneti Hristovu veru u svet i time ljudstvo spasavati u veri – odatle naziv Spasovdan. Podignutih ruku Hristos je učenike i blagoslovio nakon čega se počeo uznositi na nebo.
Pre zore na Spasovdan krstonoše pohode zapise, osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške, noseći barjake i krst, a narod stiže pod stablo zapisa kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama. Te litije se priređuju radi napretka letine i boljeg berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući dok sveštenik činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u provrćeno stablo stavlja zapis da „čuva selo od crva“.
Na Spasovdan se ne radi da grom ne bije, a u leskovačkom kraju veruju da treba izbegavati rad da ne dođe na čoveka „lošotinja“ i da insekti ne opustoše njive. Na Spasovdan muškarci se ne briju, žene se ne umivaju i deca se ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine. Posebno je bio raširen običaj da se na Spasovdan po njivama, zabranima, torovima, košnicama, baštama pobadaju krstovi od leskvine (zakršćavanje letine), ako to nije učinjeno na Đurđevdan. Pobadan je i leskov štap i rasecan na vrhu, u visini grudi, a u rasek je stavljen kraći prut i tako pravljen krst kojim može da se vidi sa svih strana.
U nekim krajevima bio je običaj da se od osušenog svinjskog brava sačuva vilica i na Spasovdan pojede da im „sva svinja ubuduće bude slatkorana“ odnosno da im prija sve ono što „po gori popasu i iz korita poloču“. Kosti od oglodane vilice se ne razdvajaju nego se sa sve zubima okače u pčelinjaku da bi pčele u rojevima napredovale.
U nekim krajevima rano se išlo u jagode na Spasovdan. Običaj nalaže da se izjutra ne jede ništa dok se ne okuse jagode. Negde je, pak, bio običaj da se prvi put od godišnjih plodova i namirnica okusi o Spasovdanu (mleko, meso, voće).
Vernici do Spasovdana ne piju mleko od muže u toj godini pa je ovo prvo kušanje mleka propraćeno nizom običaja radi povećanja mlečnosti i boljeg skorupa, uz prskanje mlekom i zalivanje vodom za vrat, da bi bilo mleka kao vode.
Sveti Spase – spasi duše naše!
Mnogi običaji o Spasovdanu sačuvani su još od predhrišćanskih vremena. Božanstvo Spas je imalo ulogu zaštite i spasenja, te mu se narod obraća molitvom:
Sveti Spase – spasi duše naše! Spasovdan je bio mnogobožački dan praznovanja Glavnog četvrtka u godini. Gromovnik Perun, tukao je, po verovanju, gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas je uz pomoć žitnog klasa u ruci, spasavalo useve od tuče.
