Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД Vino iz obnovljenog Korena duhovnosti

Vino iz obnovljenog Korena duhovnosti

375

Davno je bilo, ima tome više od dvadeset godina. Sedela sam jedno ledeno decembarsko veče, tad je zima baš bila oštra i hladna, sa sestrom, prijateljima i ocem Petrom Ulemekom tadašnjim igumanom namastira Đurđevi Stupovi, u prijatnom ambijentu porodičnog stana poznate rediteljke dokumentarnih filmova i dobitnicom Zlatnog viteza u više navrata. Ne mogu da lažem, emocije su me savladale, plakala sam više nego kad me je majka, prvi, jedini i poslednji put u životu istukla, gledajući „Kulu Garića“ i „Poljkinu molitvu“, dokumentarce, osvajače pomenutih nagrada. I nisam samo ja plakala, bio je to kolektivni plač, svako se od svakog krio, okretao glavu, a suze su same navirale, nezvane, da nas ogole i pokažu da smo samo ljudi. U toj, tihoj, na momente neprijatno bolnoj situaciji, jedini koji je mogao da nas razveseli bio je otac Petar, večito nasmejan, uvek spreman da sasluša i oboji tamu najlepšim i najveselijim bojama.

– A šta mislite, mogli bismo da skoknemo do Stupova? – onako u sred onog plača izađe iz njega sasvim opušteno, preseče nas, ostavi u šoku par sekundi i zbuni neposrednošću njegovih plavih očiju uperenih u naša uplakana lica.

– Kud sad, kako sad u sred noći, po ovoj zimi, zašto sad? – milion i jedno pitanje polete kao milion strela prema njemu. A odgovor samo jedan.

– Sad!

Noć, šleperi i ruka na menjaču

Više nismo ni razmišljali, ustadosmo, obusmo čizme, obukosmo jakne i kao deca prvi dan škole, Bole, Nada, Ljubica i ja krenusmo za njim kao za učiteljem. Na parkingu nas čeka bela, tada, tek izašla ispod čekića škoda fabia, čudo od auta. U to čudo nas četvoro smo se nekako i spakovali, otac Petar tamo, vamo, napred nazad, ne može nigde, ne uklapa se. Kako god da sedne, nekoga dohvata, rukom, nogom, ramenom, a to baš i ne priliči, ne ide. Na kraju, ja jer sam najsitnija vozim, on je suvozač, a ovo troje se šire nazad kao begovi.

– Ne brini, sad je tri sata, stižemo do pet, pola šest na jutrenje – kaže zavalivši se u sedište i sklopivši oči pun poverenja u moju vožnju. Na putu od Beograda do Kraljeva, u to doba, još ne urađenom, rupa do rupe, metarske. Ispred nas po lakoj ledenoj pokorici na ono asfalta što se još drži, lelujaju šleperi sa prikolicama, ne možeš ih obići. Svi spavaju, a ja sve vreme gledam u put, u led, u šlepere, u ruku na menjaču da se kojim slučajem ne ogrešim i ne dotaknem monaha. U neko doba, kad krenem da pretičem, a škoda počne da ljulja po onom ledu, samo se sa zadnjeg sedišta začuje Boletov vapaj:

– Polako de mala, idemo da vidimo manastir, ne da nas tamo opojaju – opomenuo bi me i nastavio da spava.

Do Đurđevih Stupova, bar onoga što je od manastira iz davnina ostalo, jer je u to doba pokrenuta obnova, stigosmo tačno kako je otac Petar rekao. U pet i petnaest. Služba već traje, mi onako bunovni ulazimo, mada nam je oštar vazduh novopazarske visoravni, već protresao kosti i doneo neku svežinu u uspavane glave. I taj mir, tu blaženost, to jutro koje sviće uz molitvu, retko kad ću ponovo doživeti.

Svitanje uz molitvu, doručak za pamćenje, Petrova crkva…

Posle službe monasi odoše da postave doručak, a mi da obiđemo manastir i čujemo planove, kako će se i šta u narednom periodu raditi, koliko još zemlje treba kupiti. Još nismo ni završili a već su nas pozvali na trpezu. I možda će se nekome učiniti čudno, ali došli smo u sred posta, strogog na vodi, a jeli smo najlepšu, najukusniju hranu o kojoj i dan danas razmišljam. Ako mislite da kupus ribanac ne može za doručak, reći ću vam da može, može i čorba od pečuraka, i suva pita, sve može, i sve umereno, polako, u tišini u kojoj se čuje samo zveket kašika. Taman kad je Bole uhvatio parče pite sa višnjama, iguman ustade, ustadoše svi monasi, ustadosmo i mi. Ljubica i ja u pola zalogaja, Bole drži onu pitu u rukama, neprijatno mu je, ne zna kud sa njom, da li da je vrati, ili jede. Očima mu pokazujem na salvetu, on umesto da umota pitu, uze obrisa lice, a pitu onako golu stavi u džep, kao da krade. Svi se nasmejasmo. Tako raspoloženi, krenusmo do Petrove crkve, kad smo već tu, da vidimo jednu od najstarijih crkava u nas, mesto na kom su krštavani Nemanjići. Na putu do kola, niz tucanik od oštrog kamena, obmotanog snegom i ledom, Ljubici izmaknu noga, polete, ja već vidim arhangela Mihajla kako vaga i sv Petra kako sudi. Levo, desno, drž, ne daj, nekako se zaustavi, mi bismo kao potrčali da joj pomognemo al’ se ne usuđujemo. Smejali bismo se i ne bismo. Uđosmo u auto i krenusmo. Time je naša poseta Stupovima, završena. Bila sam još dva ili tri puta, na Đurđevdan, kada su obnavljani, podizani, kada su dobijali oblik i vraćali dušu i sebi i kraju i ljudima.

Danas Đurđevi Stupovi imaju svoj vinograd, na 750 metara nadmorske visine. Iz tog vinograda dobijaju najbolje vino, nagrađivano na međunarodnim festivalima. Prvi su posađeni davno posle mojih dolazaka, 2011. godine, a prvo vino u manastiru poteklo je 2015.

– Vinogradi su na velikoj nadmorskoj visini za razliku od ostalih u Srbiji i nalaze se na 750 metara. Na toj visini je manje bolesti a bolja slast, jako su osunčani, tu gde su vinogradi po ceo dan sija sunce – priča Aleksandra Cvetić koja je sa suprugom na poziv sadašnjeg igumana oca Gavrila pristala da pomogne manastiru.

– Suprug i ja pomažemo Stupovima, naša kuća je najbliža manastiru. Do pre par godina smo živeli u gradu, vratili smo se i iguman, otac Gavrilo, nam je ponudio da im pomažemo što smo prihvatili – uz njihovu pomoć proizvodnja je proširena, a nagrade su krenule da pristižu.

– Do prošle godine to je bilo samo za potrebe manastira i manastirske prodavnice. Prošle godine smo se suprug i ja uključili i proširili proizvodnju. Proizveli smo 20 hiljada boca. U ponudi imamo grašac, tamjaniku, beli sovinjon, roze, kaberne sovinjon i merlo. Imamo samo sortna vina, nema kupaže – u poslu im pomažu tehnolog i agronom, te su njihova vina dosta tražena.

– Naša vina su posebna i dosta tražena. Zanimljivo je jer smo za kratko vreme krenuli da osvajamo i međunarodne nagrade. Za merlo smo dobili srebro na Dekanteru, što je u ovom našem poslu veliko priznanje – ponosno je istakla Aleksandra, a ja samo pomislih, šta bi bilo da je u moje vreme bilo vina u Đurđevim Stupovima, kako bismo se vratili kući.

Piše: Zorica Dragojević