Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД ВИНСКА КУЋА МИНИЋА У ЖУПИ АЛЕКСАНДРОВАЧКОЈ: Бачва прича најлепше приче

ВИНСКА КУЋА МИНИЋА У ЖУПИ АЛЕКСАНДРОВАЧКОЈ: Бачва прича најлепше приче

22

Кад дођете у село Тржац, смештено на обронцима Жупе, коју красе усталасани брежуљци и благи, зелени долови, схватите сву вредност ове виногорске питомине. Куд год вам поглед допире, преко планина Копаоник, Жељин и Гоч, пружају се редови винограда, само на кратко прекинути ливадом или понеком кућом од набоја, показујући вам сву лепоту срца Шумадије и причајући причу о важности останка и опстанка на овој плодоносној земљи, за коју и стручњаци кажу да у њој може да роди и камени чокот.

Кад вам природа пружи све, изазови се траже и нађу на другој страни. Овај крај, познат по виноградарству, годинама се мучио с индустријализацијом винарства која је убијала сваку приватну иницијативу, а домаћине остављала без породично наслеђених винограда, крчећи их да би засадила друге, индустријски занимљиве сорте. Многи су, попут породице Минић, поред винограда изгубили и винарије и морали да се одрекну трговине вином. Ипак, захваљујући упорности Жупљана, један виноград остао је да чува сорту која ће Жупу Александровачку на велика врата увести на винске карте света – тамњанику. Да, тамњанику, каже чика Мића Минић, не тамјанику, јер тако се одувек звала и изговарала, и тако се сада зову њихова вина.

А у Винској кући Минића све подсећа на славну прошлост јер Мића не жели да потомци забораве ко су и од кога су потекли. Зато је направио својеврсно етно насеље, с кућицама за смештај пробраних гостију, направљених од старих, огромних винских бачви. Стане тамо само прозор, ручно рађени дрвени кревет и стари прекривачи живих боја – србијански вез.

То су ћилими које сам наследио од мајке и ја често спавам ту, у бачви јер она уме да прича лепе приче – каже наш Мића Минић, како га сви зову, који на списак послова које је у младости обављао додаје и да је неко време био дописник новосадског „Пољопривредника“. Као трговачки путник прошао је целу земљу, само да би се, оној родној, вратио. И направио једно од најлепших пољопривредно-туристичких газдинстава, усред виногорја, где је сваки детаљ урађен с пажњом и сопственим рукама нашег домаћина, на којем се, што је некако правило у овом крају, године уопште не виде.

– Ево, овај мозаик сам сâм правио, не знам колико баш личи на мене, али то је радник, виноградар који носи обрамњачу и два грозда. Ово је мало породично имање, основано 1988. године. Ја сам други винар у Србији који се усудио да поново почне да прави и пакује приватно вино. То тада није било забрањено, али није било дозвољено – шали се, не без ироније, наш домаћин. – Седам-осам година радио сам као физичко лице и борио сам се за то да онај који има свој виноград, може да пакује и прода свој производ. Први сам добио дозволу за рад, међутим, нису могли да наплаћују порез и направили су да то може да ради само правно лице или предузетник. Тако сам све препустио сину да настави да се мучи, док ја уживам.

You need to login to view the rest of the content. Please . Not a Member? Join Us