Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Врбице, врбо зелена

Врбице, врбо зелена

285

Пише: Александра Мишчевић

Дрво врбе првим зеленим листовима означава долазак пролећа. Ово листопадно дрво, жбун или приземна биљка, због раног листања и велике отпорности младица, симбол је живота и рађања новог пољопривредног циклуса, а многи народи, па и наш, овој биљци приписују магична својства. Да ли ће бити грм или дрво, зависи од животне форме, а она од услова средине у којој живи. Уколико су нормални и повољни, врбе се расту као грмови и дрвеће, док у изразито сувим и неповољним климатским подручјима високих планина расту патуљасти, грмасти и приземни облици врба.

Листови код врба су разних облика и величина. У народу се највише цене набрекли лисни пупољци, још неотворени, који се беру у рано пролеће. Употребљавају се за лечење дијареје, чирева, псоријазе и других кожних болести у облику мелема. Мелем се прави од 100 g ситно исецканих пупољака који се држе 40 дана у маслиновом уљу, након чега је спреман за употребу.

У рано пролеће гули се глатка кора са грана које су старе 2 до 3 године и оставља се на сушење. Кора је опорог укуса због танина и горког због хетерозида. Садржи око 5% хетерозида саликозода који се под утицајем ензима разлаже на глукозу и салигенол, циклични алкохол који се оксидује у салицилну киселину. Салицилна киселина је главна сировина за производњу аспирина. Поред тога, кора врбе испољава антиинфламаторно, антиреуматско и антипиретичко деловање.

У нашем народу нераскидиво су испреплетена хришћанска и старословенска веровања везана за ово дрво. Још су Стари Словени поштовали врбу и њену жилавост и савитљивост, па се од тада задржао обичај да се деца и млади шибају врбовим прућем за бржи раст и добро здравље. Православни верници прослављају Врбицу, носећи врбове гранчице, симбол победе живота над смрћу. Хришћани такође верују да је врба симбол чедности и чистоте, а глатно равно стабло оличавало је исправан став пред Богом. Њена прилагодљива природа и савитљиве гране симбол су победе над животним искушењима јер, као што се врбова грана увек исправи, тако и човек треба да се, после невоље под којима посрће, поново уздигне. Колико је у прошлости врба имала велики значај показује и легенда према којој је жалосна врба добила данашњи изгледа када је спустила своје гране како би сакрила Богородицу када је бежала пред прогониоцима с Исусом Христом.

Према једном пољском предању, женски пупољци настали су захваљујући – мачићима. Легенда каже како је мачка плакала на обали реке, јер су њени мачићи упали у воду и почели да се даве. Врбе које су расле уз обалу одлучише да помогну и пружише своје гране ка води. Мачићи су се чврсто ухватили за гране и безбедно изашли на обалу. Од тада, како легенда наводи, сваког пролећа на гранама врба израсту мали крзнени пупољци, баш на местима где су се мачићи држали. Због тога се женски цветови врбе називају још и маце или цица-маце, и стварно обликом и на додир подсећају на мачије шапице.

Врба око нас

Врба, Salix L, заједно с тополом чини фамилију Salicaceae. Име врба потиче из латинског, у који је ушло, претпоставља се, из келтског, где саи значи “близу” а лис “вода”, чиме указује на њено омиљено станиште. Врба има око 450 врста и претежно настањују северну хемисферу Земље. У Србији је забележена 21 врста врбе. Распрострањене су у свим крајевима наше земље. Обично расту крај низијских река, али се могу наћи и на планинским пашњацима на чак 1.800 метара надморске висине.

Врбе се најчешће гаје због препознатљивог изгледа, форме стабла и изгледа крошње. Радо се гаје у вртовима, нарочито атрактивна жалосна врба (Salix babylonica L.) позната по висећим гранама, по којима је и добила назив. Имају велики значај и примену у индустрији. Врсте као што су ракита (Salix purpurea L.) и кошараста врба (Salix viminalis L.) због веома еластичних и савитљивих грана користе се у плетарству, а од њих се прави диван намештај.

Врло су отпорне на зиму, пример је зељаста врба (Salix herbacea L.) која опстаје у суровим условима високопланинске климе. У Србији се може пронаћи на подручју Шар планине и Косова.

Кора стабла је такође различита код различитих врста. У младости глатка и зеленкастосиве боје, касније испуцала и сивкастосмеђа, лако пуца или се лако љушти и отпада. Дрво врбе је меко и крто, па се због тих особина нашала у народној пословици: „Ни од зета син, ни од врбе клин.“

Врба пећинарка

(Salix retusa L.)

полегли грм, кратких, збијених, крутих и кривудавих гранчица које могу да достигну дужину од 2 до 3 метра. Кора је црвенкастосмеђа, глатка, гола и танка. Коренов систем је снажан и продире дубоко у пукотине испуцалих стена. Листови целог руба дуги су од 0,5 до 2,5 центиметра и широки од 0,5 до 1 центиметра. Обожава сунце, расте веома споро и може да доживи велику старост. Цвета од јула до августа. Размножава се семеном и вегетативно. Њена типична станишта су стеновити и сунчани терени. Има је на камењарима и пукотинама стена. Углавном се налази изнад шумске границе, од око 1.600 метара надморске висине, у појасу клеке и бора и на планинским рудинама.

Врба ива

(Salix caprea L.)

је листопадни грм или дрво око 10 до 20 метара високо, са широком и неправилном, светлом крошњом, дебелих и усправних грана. Кора је у младости зеленкастосива и глатка, касније испуца, до око 2 центиметра дебљине. Листови дуги до 10 центиметара и око 6 центиметара широки, најшири на половини дужине. Цвета у марту и априлу, много пре листања. Обожава воду и сунце. Размножава се семеном и вегетативно. Одговарају јој плодна и влажна земља, али добро успева и на мање плодим и сувљим земљиштима. Пење се и до 1.700 метара надморске висине.

Бела врба

(Salix alba L.)

око 25 до 30 метара високо и до 1,5 метара дебело листопадно дрво. Кора је код младих гранчица беличаста, свиласто длакава, касније оголи и постаје црвенкастосива или зеленкаста. Код старијих примерака је тамносива до смеђа, 3-4 центиметра дебела и испуцала. Листови наизменично распоређени до 10 центиметара дуги, најшири на средини своје дужине и по рубу ситно тестерасти. Брзо је растућа врста и веома отпорна на мраз. Цвета у марту и априлу. Размножава се семеном и вегетативним изданцима. Типична станишта су нижи предели, поплавна подручја уз речне долине. Тражи добра алувијална земљишта, довољно влаге и много светла. Не подноси кисела земљишта. Код нас се често узгаја форма жуте врбе с висећим гранама која се због својих висећих, танких грана зове „жалосна врба“. Често се замењује с азијском жалосном врбом (Salix babylonica L.) која је код нас доста ретка врста.