Насловна АРХИВА ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ВАЂЕЊЕ ЦРНОГ ЛУКА: Када половина биљака полегне

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ВАЂЕЊЕ ЦРНОГ ЛУКА: Када половина биљака полегне

Вади се у физиолошкој зрелости, а да би се што боље и дуже чувао, ваља га неколико дана оставити на њиви да се просуши

1948
Foto: Pixabay

Црни лук сазрева од краја јула до средине августа. Физиолошка зрелост, а то је фаза када је образована клица и затворени сочни лист, наступа пре потпуног сушења зелених листова, али, луковице су још увек „живе“. Преласком хранљивих материја у њене отворене сочне листове и даље јој се повећава маса. Због квалитета луковице битног за чување, и чињенице да се повећање масе наставља и после вађења, овај посао почиње када половина биљака полегне.

Луковице извадити па оставити да се просуше

Извађене биљке треба оставити по површини парцеле, у танком слоју, да би се просушиле, „пребациле“ сву нагомилану храну из листова и лажног стабла у луковице и истовремено формирале већи број сувих овојних љуски које ће их штитити за време чувања. Уколико временске прилике то дозвољавају, боље је да се са вађењем сачека пет до седам дана да сва биљна маса полегне, да се врат луковице добро затвори и да оне сазру у земљи. За наше брдско-планинске услове остављање луковица у земљи или на парцели увек је ризично јер долазе дани, посебно ноћи, са нижом температуром, чешће су кише, што доводи до почетка раста коренчића и клице унутар главице на рачун хранљивих материја из затворених сочних листова. Због тога могу настати губици од 35 до чак 75 одсто. Истовремено, излазак луковице (клице) из мировања доводи до брзог прорастања, што се дешава понекад већ у септембру. Брзо прорастање, односно кратко чување карактеристично је за сорту, али и за квалитет саме производње.
Вађење може бити машинско и ручно. Уколико су овојни листови довољно суви и чврсти практикује се потпуно механизовано вађење и брзо складиштење луковица. На малим површинама, у баштама, лук се вади ручно и плете у венце. Они се обесе на промајном месту, где стоје најмање један месец, а може и дуже. То је добар начин просушивања и дозревање лука.
Успех у чувању лука зависи од многих фактора, првенствено од здравственог стања луковица, а важни су и температура и влажност ваздуха у складишту, затим, ту је сорта, од које зависи садржај суве материје. Луковице добијене од биљака оболелих од пламењаче обично у себи носе и мицелију гљиве, која се током чувања шири и изазива труљење. Лук из директне сетве најчешће је мање заражен и погоднији је за чување. То је предност лука добијеног из семена, а недостатак је углавном мањи садржај суве материје за око два процента.

Foto: Pixabay

Лук прво пребрати, спаковати па унети у складиште

Пре уношења у складиште, одмах на њиви или у међускладишту код повртара који имају такав простор, лук ваља пребрати, одвојити оштећене и болесне луковице, разврстати по величини, упаковати и тек тада складиштити. Код великих произвођача то раде машине, док повртари који имају мање површине то обављају ручно. Радници, који обавезно носе рукавице, прво одвоје све суве листове, одсеку лажно стабло и остале делове, нечистоћу (грудвице земље и каменчиће), па тек тада луковице сортирају према величини и пребацују на гомиле са којих ће се паковати у џакове, картонске кутије, или у гајбе.
Све ове послове ваља радити веома савесно. Треба имати на уму да свако окретање и премештање луковица ствара додатна оштећења, најчешће невидљива, која могу утицати на дужину чувања.
Сврха складиштења црног лука је продужење периода чувања и смањење губитака на најмању могућу меру. Из тог разлога је веома важно да параметри у складишту – температура и релативна влажност, буду одржани на нивоу који ће смањити ризик од клијања или развоја паразита, изазивача болести.
Оптимални услови за чување главица лука су: температура ваздуха у складишту нула Целзијусових степени, релативна влажност од око 85 процената и обавезна вентилација. Постоје и складишта са посебном технологијом досушивања и чувања лука. У њима се он чува у великим боксовима са решеткастим подом, и ту се луковице досушују топлим ваздухом загрејаним специјалним калориферима на 45 степени у току 24–48 часова, према потреби. После тога температура и влажност ваздуха се одржавају на том нивоу.

Где га чувати

У зависности од количине која ће се чувати, лук се може складиштити на разна места. За недељне и месечне потребе у домаћинству чува се у остави, шупи, подруму… Нешто веће количине држе се у шупама или наткривеним објектима изграђеним од расположивих материјала, у којима може да се обезбеди добра природна вентилација, те тако и услови за досушивање љуске и спољног слоја и спречи развој болести. У оваквим складиштима лук може квалитетно да се чува један, највише два месеца, а пре изношења на тржиште ваља га поново прегледати и сортирати јер губици могу да буду и до 30 процената.
Веће количине на дуже време складиште се у објектима са принудном вентилацијом. У њима се главице просушују загрејаним ваздухом. Он се посебним каналима доводи до складишног простора, који може бити и металне мрежне конструкције. Ваздух се загрева у фази досушивања, а касније по потреби. Коришћењем једноставног диференцијалног термостата може лако да се оствари вентилација, али је потребно да спољашња температура буде нижа од оне у објекту. Оваква складишта су једноставне конструкције и прилично јефтина. Недостатак је што је трајање складиштења ограничено, а велики утицај има спољашња температура. У неповољним условима и при дужем трајању складиштења губици могу да буду и преко 30 процената. Поред тога, неопходно је и да се луковице пре изношења на тржиште поново прегледају и класирају.
Климатизована складишта су добро изоловани објекти, са грејачима ваздуха који спречавају измрзавање луковица, са нижом температуром складиштења – хлађење се остварује константним протоком ваздуха, и то су објекти са потпуно контролисаном атмосфером. Чување лука у оваквим складиштима је економски исплативо само ако се у њима чува и друго поврће. За градњу оваквих складишта потребна су велика улагања, а за остваривање услова складиштења и електична енергија.
У њима се лук дуго чува, лака је манипулација а накнадна сепарација скоро никада није потребна. Овакво складиште треба да буде за око један и по метар вишље од висине ускладиштеног поврћа, па се, према сетвеним површинама и планираном приносу, пажљиво планирају његове димензије.

С. Мујановић

Добро јутро број 544 – Август 2017.