Рајачке пимнице су надалеко позната туристичка дестинација. Од пролећa до касне јесени „Пимнице“ су пуне живота, пуне људи, који по лошим путевима прелазе километре како би уживали у овим каменим лепотицама. Многима се допада што је утисак да је за њих време стало, да је све као и пре стотину година, да је то рај за очи и одмор за душу, али како је онима који тамо живе и раде велико је питање. О проблемима који се уз мало труда могу лако решити причала је Сања Анкуцовић, која са супругом Сашом Крчићем држи пимницу C’est La Vie.
Пише: Зорица Драгојевић
-Туризам на Рајачким пимницама стаје с првим данима зиме. Узрок томе је инфраструктура, лоши путеви, снабдевање водом – односно неснабдевање, електромрежа која је у јако лошем стању, улично осветљење и, наравно, канализациона мрежа која не постоји на пимницама.
Иако много тога фали, ипак постоји и нешто добро, а то су радови на међунардном путу.
– У току су радови на међународном путу од Неготина до границе са Бугарском. Ово нама пуно значи јер, када туристи крену из Београда, до нас могу доћи аутопутем преко Параћина до Зајечара, од Зајечара до Неготина је такође „пресвучен” пут.
Доћи до Неготина није тако страшно, проблем је доћи до самог села.
– Од граничног прелаза до села пре пар година је пресвучен стари пут, али се није радило на његовом проширењу. Потребно је и пронаћи решење да се заобиђу пружни прелази, којих до Рајца из правца Неготина има пет. То представља проблем и нама који познајемо пут јер путујемо сваки дан из Неготина до села. Замислите колики је ово проблем човеку који пролази овуда по први пут – пита се Сања, наглашавајући да на прелазима не постоје рампе, на неким местима је непрегледно, а дешава се и да вагони испадају из шина.
– Због овог, јако узаног пута који делује као да је једносмеран, туристичке агенције се често не усуђују да нам аутобусима доводе госте. Просто је јако тешко мимоићи се с осталим учесницима у саобраћају, нарочито када наиђу два аутобуса или камион, трактор, један другом у сусрет – и то је тако до села Рајац, а у селу још већи проблем и још лошији пут.
– Чини ми се да је још већи проблем пут кроз само село Рајац, закрпљен на буквално 300 места. Пут од самог села до пимница је прича за себе. Узан, закрпљен, кривудав, таласаст, просто се возачи аутобуса не усуђују да крену њиме до комплекса. Зими се деси да и неко стабло препречи пут, тако да је врло ризично и за нас који излазимо до комплекса аутомобилима, а камоли за аутобусе – прича Сања којој не пада на памет да се повуче пред проблемима, већ тражи начин да их реши. Један од њених предлога је и да се направи велики паркинг с инфо центром и јавним тоалетом, што би свако туристичко место морало да има.
– Потребан и велики ПРАВИ паркинг с јавним тоалетом, инфо центар и све оно што у 21. веку треба да прати један туристички комплекс. Просто туристи све то очекују. Негде на пола пута од села до комплекса постоји објекат за јавни тоалет у коме нема воде и није сваки дан отворен. Сви ови проблеми постоје и у сезони,у летњим месецима, али их је много лакше превазићи. Вучемо воду до комплекса, купили смо агрегате за струју, навикли смо да уз помоћ “штапа и канапа“ радимо туризам. Треба озбиљно порадити на свему ако мислимо да нам млади остану овде и наставе пут винарства и виноградарства, по чему је источна Србија била надалеко позната – поручује Сања, која позива све да дођу у Рајачке пимнице и осете дух старих времена. Препреке ће премостити, наћи ће се начина да се гости осете добродошло.
– Дођите нам на Рајачке пимнице да осетите дух старих времена, јер је овде све онако као да је време стало још пре сто година. Полако возите до нас јер другачије не можете, паркирајте се у селу па допешачите до нас – здраво је. Кад нестане струја, упалићемо свеће и засвирати на гитари, кад нестане вода, донећемо је с извора. Хране увек има, наш специјалитет од меса се чува затопљен у масти не треба му ни вода ни струја – позив је ове вредне жене и њеног супруга из Источне Србије.
