Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ ZELENIŠNO ĐUBRENJE VOĆNJAKA: Dobra prirodna zamena za stajnjak

ZELENIŠNO ĐUBRENJE VOĆNJAKA: Dobra prirodna zamena za stajnjak

611

Piše: Svetlana Mujanović

Analize pokazuju da je u svim tipovima poljoprivrednog zemljišta sve manje organske materije, odnosno humusa, a u našim selima je sve manje i stoke koja bi „proizvodila“ stajnjak, najbolje prirodno đubrivo za povećanje humusa u zemljištu. Taj manjak se donekle može nadoknaditi upotrebom takozvanog zelenišnog đubriva. Ono se može „proizvoditi“ na njivama, u baštama, voćnjacima…

Biljke za zelenišno đubrenje u voćarstvu dobra su pomoć obogaćivanju zemljišta. One se gaje da bi stvorile veliku biljnu masu koja, kada se zaore, obogati zemljište organskim i mineralnim materijama. Tim procesom se stvaraju povoljniji uslovi za razvoj mikroorganizama, odgovornih za bolju i lakšu ishranu voćaka hranivima iz zemljišta.

Zelenišna đubriva, osim što obogaćuju zemljište hranivima, povoljno deluju i na strukturu zemljišta, poboljšavaju toplotni režim i mikrobiološke procese u njemu, pošto povećavaju sadržaj humusa. Na strmim terenima ublažavaju eroziju, dok na peskovitim usporavaju propustljivost i zaustavljaju ispiranje.

Pri izboru biljaka za zelenišno đubrenje u voćnjacima treba se opredeliti za vrste koje stvaraju veliku količinu zelene mase koja se dobro razlaže u zemljištu, koje odgovaraju klimi i tipovima zemljišta datog mesta i dobro podnose zasenu. Valja znati da biljke za zelenišno đubrenje iz zemljišta u voćnjaku uzimaju mnogo vode i hrane za razvoj. Zbog toga se preporučuje ili da se biljke za pokrovni usev poseju u toku pripreme zemljišta za podizanje voćnjaka, ili da se gaje u mladim voćnjacima, kada međuredni prostor nije prožet korenovim sistemom voćaka, pa se zelena masa može unositi u zemljište bez bojazni od oštećenja korena voćaka teškim tanjiračama ili oruđima za zaoravanje.Za mlade voćnjake valja odabrati biljke koje se gaje u zimskom periodu, a koje se seju u jesen i zaoravaju u proleće, jer onda ne konkurišu voćkama tokom vegetacije, kada inače u našem podneblju često vlada suša. Voćnjake u kojima se gaje pokrovne vrste, u godini njihove setve, valja obilnije đubriti, kako voćke ne bi gladovale. Pokrovne vrste za zelenišno đubrenje bez sumnje su višestruko korisne i u voćnjacima u rodu, čiji je korenov sistem dobro razvijen, prodro je u dublje slojeve i nema ozbiljne opasnosti da se zaoravanjem unište korenčići.

Zaoravanjem zelene mase godišnje se u svaki hektar zemljišta voćnjaka unese 25 do 50 tona organske mase, kao i 30 do 50 kg čistog azota što je adekvatna zamena za đubrenje stajnjakom, jer jedna tona dobro zgorelog goveđeg stajnjaka sadrži pet kg čistog azota, dva do dva i po kilograma fosfor oksida i oko šest kilograma čistog kalijuma.

 Voćari koji se odluče da kvalitet i plodnost zemljišta poboljšaju zelenišnim đubrivom, odnosno gajenjem pokrovnog useva, pre nabavke semena treba prvo da znaju na kakvom tipu zemljišta je podignut njihov voćnjak. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da nije svaka biljka za sve tipove zemljišta.

Pokriva se svaki drugi međured

Voćari koji se tek upuštaju u ovaj posao treba da znaju da se, prilikom setve pokrovnih biljaka u međuredove voćnjaka, radi pravilnijeg đubrenja zemljišta, prvenstveno manjeg iscrpljivanja, obično zasejava svaki drugi međured. U vreme formiranja mahuna, a pre zaoravanja, biljna masa se najpre povalja i usitni tanjiračom ili rotofrezom, a zatim se tako samlevena unosi u zemljište oranjem ili teškim tanjiračama. Sledeće godine zasejavaju se međuredni prostori koji su prethodne godine bili slobodni.

Za laka zemljišta sa dovoljno kreča koriste se grahorice (maljava i panonska) u količini 140kg semena po hektaru. Zbog osobine da često poležu, bolje je da se seju združene s raži i ovsom, a za jedan hektar je potrebno nabaviti 50 do 60 kg semena žitarica. Najčešće se seju sredinom leta ili u jesen, pa se zelena masa zaorava u jesen ili proleće. Ove biljke spadaju u grupu azotofiksatora, pa zemljište obogaćuju i sa 60 do 80 kilograma čistog azota po hektaru.

Za suvlja i zemljišta, iscrpljena slabim đubrenjem ili kako se to u narodu kaže ispošćena, najpogodnija je lupina. I ona je otporna prema mrazevima, pa se seje u septembru a zaorava u aprilu ili maju.

Za brdske krajeve najbolja je heljda. Ona uspeva na svim tipovima zemljišta, na jako kiselim može dati čak dva otkosa godišnje, a njena zelena masa se brzo raspada u zemljištu. Seje se sredinom leta, u količini 120kg semena po hektaru i zaorava u jesen.

Preporuka je da se za peskovita i beskrečna zemljišta neutralne ili slabo kisele reakcije odabere lupina. Ona se u toplijim krajevima seje u jesen, u količini od oko 180kg semena po hektaru neto površine, i od nje se može sakupiti pet-šest vagona zelenišne mase.

Za zelenišno đubrenje mogu se gajiti i facelija, medonosna biljka, koja istovremeno ima dvostruku ulogu: veoma je dobra ispaša za pčele, a daje i kvalitetno zelenišno đubrivo, jer ima robustan nadzemni deo. Za hektar je potrebno 15kg semena. Dobrim su se pokazali i soja, detelina, sudanska trava

Kiselim zemljištima centralne i zapadne Srbije gde je vrednost pH u proseku 4,7, najviše „paše“ stočni (krmni) grašak koji se može posejati u jesen, posle berbe, ili u rano proleće. Biljke se brzo razvijaju i daju velike količine biljne mase. Ovaj grašak takođe spada u grupu biljaka azotofiksatora. Grašak je sklon poleganju pa je, zbog lakšeg ubiranja, bolje da se seje združeno s raži i ovsom. Prednost treba dati ozimom stočnom grašku jer je otporan prema mrazevima.