Zamrežena, antivarozna podnjača jedno je od dobrih rešenja, jer kad opala varoa propadne kroz žičanu mrežu, ne može više da se vrati na domaćina.
Piše: prof. Dejan Kreculj
Dugi niz godina borba s varoom jedna je od, ne bez razloga, stalnih tema pčelara, ne samo kod nas, već i u svetu. Nažalost, u poslednje vreme pojavile su se i druge brige koje ih more, američka kuga pre svega. Međutim, varoa je i dalje u centru pažnje. Mnogo je načina na koje pčelari pokušavaju da se izbore s tom nemani: biološkim i hemijskim merama, s manje ili više uspeha. Stariji pčelari neretko pokolebaju početnike, s razlogom upozoravajući ih na teškoće. Ali, treba biti realan: probleme je teško u potpunosti rešiti, valja iznaći puteve da se uz njih i uprkos njima uspešno pčelari, i da nam pčelarenje donese zadovoljstvo. Zamrežena, antivarozna podnjača jedno je od dobrih rešenja.
Naši pčelari mogu se pohvaliti mnoštvom raznih vrsta košnica. U tome se nimalo ne razlikuju od svetskih. Ipak, uopšteno gledano, preovlađuju košnice tipa nastavljača. Kod njih je veoma jednostavno prelaženje s uobičajenih punih podnjača na, za borbu protiv varoe izuzetno povoljne, podnjače sa žičanom mrežom. Razlog je jasan. Treba se samo setiti uslova u kojima pčela živi u prirodi, visoko u drvetu, veoma daleko od dna šupljine koji se u veštačkim uslovima naziva podnjača. Ovu relativno veliku visinu teško je i nerazumno praviti u košnici, ali je može u potpunosti zameniti žičana mreža, kroz koju opala varoa propadne i ne može više da se vrati na domaćina.
Kako prilagoditi postojeće košnice
Međutim, u prelaženju s klasičnih na zamrežene podnjače, veliku teškoću predstavlja to što ove prve već postoje i što je potrebno mnogo investirati u nove, a stare jednostavno baciti. Na malom pčelinjaku to i nije neki problem, ali kada je broj košnica veliki, finansijski razlozi dovode ovaj zahvat u pitanje. Znajući to, mladi pčelari već na početku kupuju ili prave košnice s antivaroznom podnjačom. Zato ćemo predložiti rešenje kod kojeg se ništa ne baca, ali se ni ne ulaže mnogo.
U osnovi, koristi se postojeća klasična originalna podnjača, samo što je okrenuta naopačke. Donji deo podnjače, koji je do sada bio izloženiji atmosferskim uticajima, sada se nalazi sa gornje strane. Takođe, onaj deo koji je bio poletaljka, prelazi na unutrašnju stranu. Potrebno je samo od komada drveta napraviti umetak kojim bi se zatvorio prostor ispod novog leta, odnosno napraviti novu poletaljku.
Zatim sledi izrada dvostrukog rama, koji će držati žičanu mrežu, od kojih donji ima sve četiri stranice, dok gornji nema prednju. To će zapravo biti novo leto, prilagođeno originalnom, u koji se može kasnije umetnuti letvica.
Klopka za opalu varou
Mreža je uobičajeno žičano pletivo s okcima od tri milimetra, kroz koju opale varoe propadaju. Za njihovo sakupljanje koristi se fijoka, napravljena od plastične ploče, deblje folije, šperploče, lesonita, grafičarske aluminijumske folije ili sličnog materijala koji se može jeftino nabaviti. Fi,oka je sa zadnje strane zatvorena letvicom u koju je odozdo ekserićima zakucana folija, a sa zadnje strane uvijeni zavrtnji za drvo, koji služe kao ručkice za izvlačenje. Najbolje je da opala varoa pada na hartiju namazanu jestivom mašću, jer se za nju zalepi i ne može da pobegne.
Treba imati u vidu da je varoa veoma pokretljiv insekt. To iskusniji pčelari znaju jer se može videti, prilikom tretiranja dimljenjem, kako varoe koje su bile blizu leta i izbegle jači udar dima, žurno napuštaju košnicu i beže po njenoj prednjoj strani. Intenzivna boja ih čini upadljivim. Ovakvu antivaroznu podnjaču treba zaštititi na isti način kao i ostale delove košnice, obojiti istom bojom, kako se pčele ne bi zbunjivale. Uz male izdatke i korišćenje već postojeće opreme, izrađene u sopstvenoj radionici s malo truda, može se u mnogome doprineti borbi protiv varoe, smanjiti korišćenje hemijskih sredstava zaštite, a time obezbediti jeftinija proizvodnja, zdravije pčele i, što je najvažnije, zdrave pčelinje
