Tekst i foto: Biljana Nenković
Voda na imanju je dragocena, čak i kad je kišna godina. U srpskoj poljoprivredi je ključna, ne samo zbog prihrane i zaštite, već i zbog klimatskih promena i sve češćih i sve dužih sušnih perioda. Tradicija u šumadijskim selima, barem na manjim imanjima, jeste da pozovu rašljara koji će pronaći mesto gde treba kopati bunar, dok ozbiljni proizvođači za taj važan posao angažuju inženjere.
Pravilo u bezvodnoj Šumadiji je da prvo treba tražiti vodu, a potom udariti temelje, odnosno, formirati zasad, kako novac ne bi bio uludo potrošen. Mnogi su u dilemi koga angažovati da pronađe vodu i mesto na kome će se kopati bunar – rašljare ili inženjere? U ovom kraju ima dosta ljudi koji su poznati po tome da znaju da pronađu vodu i kuda prolaze takozvane žile. Jedan od njih je i Milija Petrović iz Vlakče. Domaćini iz okolnih sela Čumića, Ovsišta, Kotraže, Trnave, svedoče da je nepogrešivo nalazio vodu na imanjima.
Milijinih sto punih bunara
Milija sam kaže da je, zahvaljujući njemu, iskopano stotinak bunara, i da je svaki pun vode. On svoju umešnost ne naplaćuje, te, kaže, nema nikakvu korist da govori neistinu.
– Nisam to nigde naučio. Potrebno je malo dara i logike. Najpre napravim skicu njive i potom počnem rašljama da tražim. Tamo gde me kraj rašlji „povuče“ ka zemlji, tu je voda. Rašlje same krenu na dole. Rašlje nisu obična grana, pa i među njima ima više ili manje preciznih. Stare, suve rašlje su preciznije i njima se pouzdanije određuje gde je voda, na kojoj dubini i koje je jačine. Sirovo drvo je mekano i savija se. Zbog toga je teže proceniti tačno mesto. A zašto se savijaju baš na mestu gde ima vode, to ne bih znao da objasnim – kaže Milija Petrović iz Vlakče.
