Po pravilu, protivgradna odbrana je u stanju pripravnosti od 15. aprila, tamo gde je ima, nažalost desi se da grad udari i u junu. Nedavna velika šteta od grada na usevima u selima Rume pokazala je da je ovdašnja poljoprivreda još uvek nezaštićena od ove velike nevolje i prave noćne more za svakog ko se bavi uzgajanjem biljaka.
Protivgradna odbrana zakazuje pred opasnošću s neba. U mnogim mestima u Srbiji ona više ni ne postoji: ili je stanica devastirana, ili nisu nabavljene protivgradne rakete, ili nema strelaca. Moguće je naravno popraviti stanicu, obučiti strelce, ali, problema sa nabavkom ne bi trebalo da bude, pošto raketa ima na tržištu, a troškove snose Republički hidrometeorološki zavod i opštine, pa ipak – dešava se da ne budu nabavljene. Različita područja grad različito pogađa, pa je nužno celu protivgradnu zaštitu organizovati u zavisnosti od potreba svakog kraja ponaosob.
U Kikindi je, tradicionalno, poljoprivredno stanovništvo znalo gde su protivgradne stanice, a svaki muškarac smatrao je za osobitu počast da dežura na stanici, održava instalacije ili bude strelac. Sad su druga vremena, ali, to je razlog više da se protivgradna odbrana bolje organizuje. Ko nije svojim očima video kako izgleda usev uništen od grada, teško može da zamisli kakva je to šteta i nesreća.
Sa strahom su nekadašnji paori gledali u nebo, strepeći od pojave gradonosnih oblaka, prepoznatljivih nadaleko za onog ko zna kako izgledaju: vrlo tamni, sivi, skoro crni, sa karakterističnom srebrnastom ivicom. I u ta davna vremena, pre nego što je iko „izmislio“ protivgradne rakete, poljoprivrednici su pokušavali da se zaštite od tuče koja uništava usev ledom: molili su se, svako prema pravilima svoje religije; postavljali verske simbole u atar; pokušavali da umilostive nebeske sile iznoseći pred kuću hleb i so, a najstariji su mahali prema gradonosnom oblaku delovima svoje venčane odeće.
Iz nekog razloga, ljudi su verovali da se gradonosni oblak može oterati bukom, pa bi, čim bi ga videli, počeli da viču, pevaju obrednu pesmu, udaraju u metalno posuđe, naročito tiganje, ili su trčali do najbliže crkve i pokretali crkvena zvona.
Prema poznatoj legendi, na području severnog Banata naročito su efikasna zvona na crkvama u selu Ostojićevu: u stara vremena, čim bi videli gradonosni oblak, seljani bi potrčali prema pravoslavnoj ili katoličkoj crkvi i počeli da zvone. Kad se zvona sa obe crkve usklade, nastajao bi zvuk od koga bi, navodno, oblak produžio dalje. Da li je ova priča istinita ili je u pitanju narodna mašta, nije istraženo, ali jasno je da se seosko stanovništvo oduvek bojalo grada i pokušavalo da ga nekako spreči, čak i kad nije imalo ni moći ni opremu za to.
Strah je išao tako daleko da paori nisu voleli ni kad se priča o gradu. Ko bi zapodenuo razgovor o tome kako je onomad grad potukao useve, bio bi upućen da promeni temu, odmah bi ga neko od prisutnih prekinuo rečima „daleko bilo“ i sličnim zaštitnim formulama. „Led ne valja u vinogradu ni spominjati“, naglašavali su stari vinogradari, a ko baš nije mogao da izbegne razgovor o gradu i šteti od njega, govorio je tišim glasom ili šapatom.
Današnji poljoprivrednici koji koriste internet i najsavremeniju opremu za svoju delatnost, iako ne upražnjavaju većinu običaja svojih predaka, o gradu vrlo nerado razgovaraju, osim kad izražavaju nezadovoljstvo zbog nepostojanja protivgradne odbrane i ako baš ne mogu da izbegnu takvu temu, naročito bolnu za one koji su pretrpeli štetu od leda u nevreme. Gde više ne postoji protivgradna odbrana, neophodno je da je nadležni uspostave što brže!
Izvor: Agroklub.rs
