Piše: Andrijana Glišić
Dok mnogi napuštaju sela u želji da obezbede egzistenciju i bolji život u urbanim sredinama, oni su odlučili da prestonicu zamene selom. Damir i Jelena Tolja pre pet godina iz Beograda su se uputili 30 km dalje u Beljinu, kako bi svojoj porodici omogućili zdraviju, mirniju i lepšu svakodnevicu uz razvoj novog posla – plasteničke proizvodnje.
– Imamo četvoro dece i pre svega smo želeli da imaju odrastanje bez stresa, a da mi možemo da pokrenemo sopstveni biznis. Odlučili smo se za plasteničku proizvodnju. Podigli smo dva plastenika, danas povrće sami uzgajamo na površini od 15 ari, ali imamo i kooperante koji proizvode sve po našim principima i pod našom kontrolom, te je ukupno pod povrtarskim kulturama ceo jedan hektar – navodi Damir Tolja.
Paradajz, paprike, krastavac, tikvice, kao i gotovo sve vrste sezonskog voća koriste za dalju preradu, a nedavno su napravili i sopstvenu pušnicu, te su asortiman proizvoda proširili i dimljenim mesom.
– Od paradajza pravimo kuvani paradajz. To nam je proizvod broj jedan. Nekoliko hiljada litara pripremimo na godišnjem nivou, a ove planiramo da dostignemo 10.000. Ne oduzima nam mnogo vremena, nije zahtevan, imamo i pasirku koja može da ispasira pola tone na sat, tako da, uz dobru organizaciju, u toku jednog dana možemo da skuvamo 700 do 800 litara – objašnjava Damir.
Najteže je, kaže, napraviti ajvar, upravo zbog dugog procesa koji zahteva pečenje, zatim ljuštenje, ceđenje, kao i mlevenje paprike. Ali, sve uspevaju zahvaljujući deci, rođacima, nekolicini stalnih radnika i velikom broju sezonaca koji pritiču u pomoć u letnjim mesecima. A od sezonskog voća pripremaju džemove i sirupe.
– Imamo borovnicu u susednom selu kod jednog kooperanta, tu nam je i jagoda, zatim kupina, šljiva, jabuka, kruška. Sve to prerađujemo i dalje prodajemo – kaže Damir.
Kako bi na što više načina iskoristili plodove koje proizvode, pokrenuli su i pripremu kuvanih jela po domaćim tradicionalnim receptima. Tako su se, između ostalih, na njihovom meniju našli svadbarski kupus, gulaš, ćufte, ćuretina s mlincima, teletina pod sačem, a sve se kuva i peče u zemljanim posudama, kako bi se dobio autentičan ukus.
– Sve to dostavljamo širom Beograda, u Obrenovac, Pančevo, Novi Sad. Velika je zainteresovanost za tim jer su ljudi željni domaće kuhinje, a zbog brzog života, stalnog posla i nedovoljno vremena, ne mogu da postignu da sami to pripreme. Zato smo mi tu, te nas često zovu i „Rođaci sa sela“, jer imaju osećaj da, ovako, zaista imaju nekoga na selu – objašnjava Damir.
Time su uspeli da zaokruže ceo lanac proizvodnje, od primarne do gotovih proizvoda i pruže tržištu i sveže i prerađene i gotove – što je bio i prvobitni cilj.
A kako bi selo predstavili na što lepši način, pre nekoliko meseci pokrenuli su niz radionica koje organizuju upravo u svom dvorištu.
Napravili smo letnjikovac iza kuće, tu nam dolaze kupci, imamo organizovane ručkove i večere, druženja i radionice posvećene svim generacijama. Jedna od najzanimljivijih je grnčarska, gde su deca na starinskom točku, koji se nožno pokreće, pravila raznorazne posude i figurice – dodaje naš sagovornik.
I sve to je na samo 30 kilometara od glavnog grada. Pet godina kasnije njih dvoje nisu se pokajali zbog svoje odluke, a kako bi još mladih ljudi uverili da je život na selu zdraviji, a da takođe otvara mnoge poslovne mogućnosti, nastaviće da kroz brojne aktivnosti približavaju selo gradu.
