Mahonija (Mahonia aquifolium) je ukrasna biljka koja je zbog svojih dekorativnih osobina cenjena u hortikulturi i cvećarstvu. Kod nas raste kao žbun interesantan kao soliter u vrtu, ali i u grupama. Može se saditi između i ispred drveća u većoj cvetnoj bašti. Pun efekat postiže kao živa ograda. Često se može videti i u parkovima. Pošto je ovaj žbun otporan na dim, prašinu i otrovne gasove, oplemenjuje prostor mnogih gradskih ulica i trgova. Može se gajiti u žardinijeri i dugo će ukrašavati terasu ili balkon.
Poreklom je iz zapadnog dela Severne Amerike, gde raste na vlažnim, svežim i zasenjenim mestima. U Evropu, na područje Velike Britanije, mahonija je doneta 1823. godine. Od kada je naselila zapadne delove Evrope, kao retka i tražena biljka, brzo je probila granice ornamentalnih vrtova i kolonizovala okolne šume umerenokontinentalne klime.
Pripada rodu sa oko 70 veoma sličnih vrsta, pa ih je teško razlikovati. Ime je dobila po američkom rasadničaru Bernardu McMahonu, a naziv vrste aljuifolium od latinskih reči acus (igla) i folium (list), zbog bodljikavih listova.
Listovi su joj neparno perasti, dugi i do 20 centimetara, sastavljeni od pet do devet kožastih, jajolikih, tamnozelenih sjajnih i na rubovima bodljikavo nazubljenih listića bez peteljke. Tokom zimskih meseci dobijaju zanimljivu crvenkastu, odnosno bronzanosmeđu boju i čine zanimljiv kontrast u odnosu na ostatak biljke. Njena lepota dolazi do punog izražaja kad se listvii zabele od mraza i pod snežnim pokrivačem.
Nije zahtevna. Otporna je na hgladnoću, podnosi temperature i do minus 20 Celzijusovih stepeni. Odlično napreduje na krečnjačkoj podlozi, ali se prilagođava i ostalim tipovima zemljišta. Dobro podnosi duge sušne periode bez vode i nege, i ne traži đubrenje. Sporo raste i dostiže visinu do dva metra. Voli i senku i svetlo mesto, ali joj najviše prija nekoliko časova jutarnjeg sunca.
Svetložuti cvetovi, često s naličja latica crveno osenčeni, složeni su u uspravne grozdaste ili metličaste cvasti. Prijatnog su i opojnog mirisa. Cveta od marta do juna i smatra se veoma dobrom medonosnom biljkom. Posećuju je pčele, ali i drugi insekti.
Zbog jakog zanosnog mirisa, ne preporučuje se duži boravak u prostoriji gde se nalazi vaza s cvetovima, pošto se može javiti glavobolja i mučnina. Zato je najbolje cvetove ove biljke držati na prozračnom mestu.
U toku sezone, na mestu cvetova stvaraju se plodovi (plavocrne, odnosno sivkastomodre bobice) presvučeni voštanom prevlakom, koji u grozdovima vise na tankim drškama. Tokom zimskih meseci hrana su mnogim pticama. Bobice su jestive, nakisele i kupe usta, pa ako se uzima desetak i više, mogu izazvati mučninu, povraćanje i proliv.
Da bi mahonija održala pravilnu formu u proleće, pre nego što krene vegetacija, treba orezati nekoliko najviših grana. Takođe se uklanjaju oštećene i suve. Ako je zima jaka mogu se videti gole grane, jer su listovi opali. Tada se orežu grane jače nego obično, a snažniji rez primenjuje se svake tri-četiri godine. Razmnožava se iz semena, vršnih poludrvenastih reznica u jesen i zimu, ali i korenovih izdanaka. Često se dogodi da se sama poseje. Seme je visoke klijavosti, međutim, veoma često se dogodi da se dobije neki od varijeteta mahonije.
U Severnoj Americi plodovi mahonije se koriste u proizvodnji alkoholnih pića, a u evropskim zemljama (izuzetno crvena boja) kao prehrambena boja u poslastičarstvu.
Drvenasti deo stabljike i koren koriste se u medicinske svrhe, a od nedavno i u lečenju psorijaze.
D.R.
Dobro jutro broj 540 – April 2017.
