Piše: Andrijana Glišić
Četrnaesti februar najvažniji je datum za vinogradare. Tada se, tradicionalno, ulazi u vinograde, a taj dan, po predanju, prognozira kakva će predstojeća godina i biti. Nekad je to više bilo verovanje, a danas Sveti Trifun okuplja nastarije i najmlađe vinogradare i vinare, kao deo tradicije. Ovaj svetac je njihov najveći zaštitnik, te se u njegovu slavu i čast ceremonija nastavlja i nakon vraćanja kući. Ali, sve počinje u vinogradu. Čokoti se, tradicionalno, polivaju vinom i to onim od prošle godine, kako bi sledeći rod bio još bolji i bogatiji.
Iako prvi put orezuje čokote već u decembru, vlasnik Vinarije “Kiš” iz Sremskih Karlovaca, Predrag Crnković, svakako održava tradiciju koja se vezuje za Svetog Trifuna.
Rezidba počinje ranije, ali tradicija se poštuje
– Mnogi vinogradari, kao i ja, imaju velike vinograde, pa ne mogu tek tad da uđu u njih, već rezidba počinje i mesec-dva ranije. Moramo da krenemo čim se temperatura spusti jer, u suprotnom, na proleće ne bismo sve stigli. S povećanjem površina i napretkom tehnologije, mi to moramo ranije. Svakako, tradicije se držimo i tog 14. februara obavezno orezujemo čokote, jer – vremena se menjaju, ali verovanja ostaju – kaže Crnković.
Nekad se, podseća, verovalo da vinogradar, prvi put posle duge zime, za Svetog Trifuna ide u vinograd, orezuje prvi čokot, dok ga sveštenik posipa crvenim vinom, ne bi li mu povratio snagu od prethodne godine i jake zime i dao još veću snagu za godinu koja predstoji. Veruje se da nas, ako na taj dan vreme bude lepo, očekuje dobra godina za grožđe, pa i vino. Ako ipak ima kiše, prognoze neće biti najbolje.
– Ako bude kiše ili snega, to pokazuje da će u toku godine biti puno kiše, što za vinograd nije dobro. Kada je manje kiše i sušnije, to je nama bolje, jer nam toplija godina više ide na ruku kada su u pitanju rod i kvalitet.
Ako sa osvrnemo na prethodnu godinu, ističe naš sagovornik, može reći da je potvrdila stara verovanja. Seća se da 14. februara nije bilo kiše, a krajnim rodom je zadovoljan i može se pohvaliti. Inače, po tradiciji, žene ne idu u vinograde, već ostaju kod kuće da pripreme gozbu i sačekaju domaćine.
Velika slava uoči velikog posla
– Vetrovi su veoma jaki u vinogradima, a tu su i fizički poslovi malo teži. Nekad su se koristile samo ručne makaze, što ni nama, muškarcima nije bilo tako lako i jednostavno. Međutim, danas se u svetu, što dolazi polako i kod nas, menja način rezidbe, pa postoje mašine za predrezidbu i makaze s akumulatorom, te je sve to značajno lakše – nastavlja naš sagovornik.
Nakon rezidbe, domaćini se vraćaju kući i u krugu porodice i prijatelja slave Svetog Trifuna i raduju su predstojećoj godini i berbi.
– Na stolu je obavezan slavski kolač i trpeza mora da bude bogata. Bude svega kao slavi i dolikuje, od bogatog predjela, najrazličitijih salata, pečenja i domaćih specijaliteta do najukusnijih kolača. Pije se vino, jer i vinogradar treba da povrati snagu.
A nakon toga, u danima i mesecima koji slede, sledi i mnogo posla – izbacivanje, ili mlevenje loze, koja u tom slučaju ostaje kao đubrivo u samom vinogradu, popravljanje onoga što je prethodne godine uništeno, vezivanje lukova, plevidba, zaturanje, skrnjivanje, defolijacija, prskanje kada krene vegetacija. Inače, tradicija orezivanja vinograda u ovoj porodici postoji više od 200 godina, a Predarag Crnković o tome kaže:
– Proizvodnja u našoj porodici datira od 1801. godine, kada je naš daleki predak kupio zemlju od Turaka. Kasnije se to prenosilo s kolena na koleno, a u celu priču sestra i ja smo ušli zahvaljujući dedi koji nas je “prevario”da se zaljubimo u vinogradarstvo. U svemu nam pomaže i majka. A od sirovine dolazimo do krajnjeg proizvoda u našim podrumima, gde pravimo grašac, suvu i polusuvu misteriju, šardone, roze, merlo, portugizer i crveni i beli bermet.
