Piše: Jasna Bajšanski

Virus šarke šljive u Srbiji je zvanično registrovan 1935. godine, do danas se raširio po celoj zemlji, a najrasprostranjeniji je u krajevima u kojima se najviše gaje koštičave voćne vrste. Ovaj virus može se naći kod različitih domaćina: šljive, dženarike, kajsije i breskve. Trešnja i višnja takođe su domaćini virusu šarke, iako u našoj zemlji takvi slučajevi za sada nisu potvrđeni.

Poslednjih dvadesetak godina u Institutu za voćarstvo u Čačku, primenom najasvremenijih molekularnih analiza, intenzivno se rade ispitivanja vezana za ovaj virus. Darko Jevremović, stručni naučni saradnik u Institutu za voćarstvo u Čačku, kaže da su utvrđena tri glavna soja virusa šarke šljive – M, D i Rec. Poslednji je rekombinat prethodna dva soja, i on je i najrasprostanjeniji kod šljive i kajsije, dok kod breskve dominira M soj.

Zaraženo 70 odsto stabala

 Jevremović napominje da se ne može reći koliki je procenat zaraženih stabala u Srbiji. Zvaničnih statističkih podataka o tome nema, ali:

– Prema rezultatima Instituta za voćarstvo u Čačku, prikupljenih obilaskom terena, vizuelnih pregleda i kasnijim radom u laboratoriji, 70 odsto stabala šljiva u Srbiji zaraženo je virusom šarke. Kada je breskva u pitanju, situacija je povoljnija, dok se za kajsiju ne mogu izneti egzaktni podaci, jer se na njenom lišću jako teško uočavaju simptomi ovog virusnog oboljenja – kaže Darko Jevremović.

On podseća na to da se virus šarke prenosi zaraženim sadnicama, zaraženom podlogom, kalem tračicama. Ipak, najčešći način je preko biljnih vaši. Ujedno, on je i najopasniji i najrasprostanjeniji, jer je biljnoj vaši dovoljno samo nekoliko minuta da se sa zaraženog preseli na zdrav list.

– Kada se govori o istraživanjima osetljivosti sorti, najviše se istraživala šljiva, a kao najosetljivija pokazala se naša autohtona sorta požegača. To je razlog zbog kojeg je uzgajanje požegače onemogućeno, a njeni plodovi su postali neupotrebljivi – imaju značajno manje šećera, a više kiselina, te nisu pogodni ni za proizvodnju rakije, niti za druge vidove prerade. Ostale sorte su u manjoj ili većoj meri otporne na virus šarke: zaraze se, ali značajnijih posledica na prinos ili kvalitet ploda nema – objašnjava naš sagovornik.

Ekonomska tolerancija „čačanske rodne“

Od Jevremivića saznajemo da je sorta „čačanska rodna“ jako osetljiva i, kada je zaražena, ima izraženih simptoma na lišću, plodovi su normalno razvijeni, ali sazrevaju sedam dana ranije. Njihov kvalitet nije narušen te se mogu konzumirati u svežem stanju, a mogu se i prerađivati. Zbog toga se kaže da je „čačanska rodna“ ekonomski tolerantna sorta jer zbog njenog rodnog potencijala, i nakon opadanja dela plodova daje dobar prinos.

– Kada je reč o drugim sortama koje se kod nas gaje, kao što su „čačanska lepotica“, „stenlej“, „čačanska najbolja“ i sve ostale, može se reći da su tolerantne na virus šarke i u njihovom uzgoju nema nikakvih problema, čak i kada su stabla zaražena. Moram napomenuti da se biljke, kada se zaraze virusom šarke, ali i svakim drugim virusom, ne mogu izlečiti. Ne postoji nijedna mera zaštite, niti agrotehnička niti hemijska, nakon zaražavanja jer virus ostaje u biljci. Ali, ono što može da se uradi jeste primena preventivnih mera – saditi zdrav sadni materijal, nove zasade podizati na izolovanim lokacijama na kojima nema puno koštičavih vrsta voćaka, a ovo posebno važi za požegaču, što je u Srbiji praktično nemoguće – objašnjava Jevremović uz napomenu da se, kada se govori o suzbijanju lisnih vaši koje su prenosioci virusa šarke, u šljivicima svakako sprovode redovne mere zaštite, ali one nikako ne mogu da utiču na suzbijanje ove bolesti.

On kaže da su rađeni eksperimenti i u Srbiji i u nekim okolnim zemljama, kojima se pokušavalo da se nekim vidovima kalemljenja različitih drugih vrsta na šljivu pronađe lek za virus šarke, ali oni nisu dali pozitivne rezultate.

Sertifikat garantuje zdravlje sadnice

Sav sadni materijal, koji se proizvodi u registrovanim rasadnicima u Srbiji, kontroliše sanitarna inspekcija Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Kontroliše se ceo postupak proizvodnje, a sertifikat Ministarstva garantuje da te sadnice nisu zaražene niti virusom šarke, niti bilo kojim drugim virusom, registrovanim u Protokolu proizvodnje sadnog materijala. Sertifikat garantuje da je reč o traženoj sorti i zdravoj sadnici, bez virusa, gljiva i drugih patogena. Proizvođači koji dodatno žele da provere zdravstveno stanje stabala, na raspolaganju imaju laboratorije koje rade ove analize.

Šarka stigla preko Bugarske

Pre desetak godina ostvaren je veliki projekat na nivou Evrope, ne bi li se utvrdilo poreklo virusa šarke šljive. Ova bolest prvo je otkrivena u Bugarskoj, a odatle je preneta u Srbiju, iz koje se raširila po celoj Evropi. Pretpostavlja se da virus šarke šljive vodi poreklo odakle ga vodi i šljiva – iz Azije, i da je virus bio prisutan u nekim stablima koja su bila tolerantna ili otporna na njega. Sem toga, nauka tada nije bila dovoljno razvijena te nije ni postojala mogućnost da se utvrdi prisustvo ovog virusa.