Piše: Biljana Nenković
U gastronomiji ga najčešće povezuju s povrćem, iako po svim svojim karakteristikama pripada voću. U Italiji ga zovu zlatna jabuka, Nemci rajska, a za Francuze je to jabuka ljubavi. Mi ga jednostavno zovemo paradajz. Mnogi pamte njegov slasni ukus iz detinjstva i s nostalgijom se sećaju vremena kada su brali paradajz direktno u bašti, samo brisali o majicu i odmah jeli, tvrdeći da „ovaj današnji nije ni blizu“.
Prvi paradajz nicao je u predelima Srednje i Južne Amerike kao korov s malim, žutim plodovima. Za ishranu su ga koristili Inke i Asteci, a kad su Španci osvojili Ameriku, doneli su ga na Stari kontinent. U Evropi su ga prvo smatrali otrovnom biljkom, ali su ga vremenom vladari i vlastela proglasili lekovitim i afrodizijakom. Uspevao je na Mediteranu zbog blage klime, a u Napulju je 1692. godine objavljen prvi kuvar s jelima od paradajza.
Povratak starih sorti
Paradajz najbolje uspeva na lakim, propustljivim i ocednim zemljištima, bogatim humusom. Treba mu dosta svetlosti i vlage, pogotovu u periodu cvetanja. Osim što je ukusan, te se upotrebljava kao sveža salata ili u kuvanim jelima, paradajz je izuzetno koristan za naše zdravlje. Bogat je vitaminima A, C, B i K, dok od minerala sadrži kalijum, natrijum, magnezijum, kalcijum i gvožđe. Likopen u paradajzu, osim što je zaslužan za crvenu boju, odličan je za prevenciju ateroskleroze i infarkta, a pruža zaštitu i od malignih bolesti želuca, prostate, debelog creva i grlića materice. Kao sveža salata odličan je za regulisanje visokog krvnog pritiska. Uz to, dobro ga je konzumirati i kao sok.
Od prvobitnog korova do cenjene namirnice paradajz je prešao dug put. Stvorene su mnoge sorte i hibridi širom sveta, a danas se u Srbiji vodi prava borba za očuvanje starih sorti, za koje važi pravilo da rađaju neponovljivo ukusne plodove, baš one kakve svako od nas pamti iz detinjstva. Povratak starih sorti nije samo nostalgična emocija, već i očuvanje biološkog nasleđa.
