Kupovina na pijaci ima svoje draži. Nije to samo šetnja među tezgama punim voća, povrća i cveća. One su poslednja oaza cenkanja koje prija i kupcima i prodavcima. Tako nikada nije prosta računica koliko košta jedna, a koliko dve ili tri veze zeleni za supu. Mnogo toga zavisi od raspoloženja prodavca i šarma i umešnosti kupca. Hoće li novi zakon o fiskalizaciji i nove kase zauvek promeniti pijace i ostaviti na tezgama samo one koji proizvode hranu?
Rajko Manojlović iz Grocke na Bajlonijevoj pijaci prodaje sveže voće punih 15 godina. Njegovu tezgu teško je promašiti.
„Ne odgovara stvarnosti, jedno je stvarnost, odnosno praksa, a sasvim drugo ono što ljudi koji sede tamo u administracijama, u finansijama i koji to žele da sprovedu. Trebali su da se malo približe pijaci, da siđu u narod i da vide kako bi to funkcionisalo u praksi“, kaže Manojlović.
A praksa, kaže, u tom slučaju ne postoji.
„Evo, konkretno – prodajemo jagodu koja sada stiže, sezona je krenula, imamo ujutru jednu cenu, fiskalizujemo je i stavimo na tu jednu cenu, u podne već imamo drugu cenu, a predveče treću. Zašto? Zato što mi već sutra hoćemo da imamo svežu robu i hoćemo da našim kupcima svakog dana dostavimo svežu robu, što ne mogu ni u radnjama ni bilo gde, tamo je vuku po 15 dana, a mi uvek imamo sveže i to ćemo uspeti ovakvim radom“, dodaje Manojlović.
Prodavci tvrde da već plaćaju porez paušalno. Kako kažu, par kvadratnih metara tezge nije isto što i prodavnica. Njihova procena je da bi uvođenjem fiskalne kase, pijace na kakve smo navikli nestale. Kome to odgovara, pitaju se prodavci.
„Mi imamo ulaze za robu. Evo, pokazaću vam, plaćen je i PDV i porez. Kuda vode fiskalne kase na pijacama? Vode tome da svi ostanemo bez posla i završimo na ulici. Mi moramo imati rešeno pitanje kao pijačni prodavci, jer nemamo iste uslove kao ovi u radnjama, mi smo pod vedrim nebom, da li će danas da bude kiša, sunce, vetar, oluja. Niko nam nikada nije tražio fiskalni račun. Apsolutno nikada“, navodi prodavačica Olivera Bojanić.
Biljana Grbić pokazala je dokument gde se vidi da zakup tezge košta oko 16.000 dinara i kaže – nema od ovog posla velike zarade.
„Srednjih godina su prodavci svi, mnogi su u penziji i imaju jako male penzije i ne znam kako bi preživeli. Ne znam ko bi nas zaposlio u ovim godinama“, dodaje Grbićeva.
Pitaju se, između ostalog, kako ostaviti kasu na otvorenom. A kupci su saglasni, račune na pijaci i ne traže. Duh pijace živi na više načina. Magija se za mnoge kupce nalazi u cenkanju.
„Nisam dobio i ne bi trebao ni da dobijem, jer ja volim da se pogađam sa njima“, ističe jedan od kupaca.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
