Meso pilića u Srbiji sve je traženije jer, shodno kriznim vremenima, sve više potrošača se prebacuje na dovoljno kvalitetno i hranljivo, a jeftinije meso nego što je to svinjsko ili goveđe. Zbog toga, ali i konačno dočekanog pada decenijske rampe za srpski izvoz u EU, tov brojlera i zauzima sve značajnije mesto u stočarstvu a time i u nacionalnoj ekonomiji, ukazuje priča iz Vilova kod Surduka koja je emitovana u emisiji „Živinarstvo“ kanala AgroTV.
Trenutno je na srpskom tržištu cena žive vage pilića od 140 do 145 dinara za kilogram, da bi to u supermarketima došlo od 350 dinara za kilogram pileta za grilovanje, do 700 ili 800 dinara za kilogram pilećeg filea.
– Tih 145 dinara je na samoj granici održivosti proizvodnje, jer ispod 135 ili 140 dinara proizvodnja nije rentabilna – kaže za AgroTV Danilo Vranić, vlasnik „Vranić farme“ iz Vilova.
Sedište firme nalazi se u Kaću, ali njihova farma brojlera je u Vilovu, selu kod Surduka.
Odavde na srpsko tržište izađe čak osam miliona pilića teške linije godišnje, tako da znaju prilično o ekonomičnosti proizvodnje. Trenutni kapacitet je 200.000 brojlera u turnusu.
Ali imati svoje brojlere i svoje piliće ne mora da uvek bude prednost, smatra Vranić.
– Nekada je tovljaču bolje da dobije piliće i hranu i samo da utovi. To može da obavi sa ženom, eventualno pomoćnim radnikom, i bez drugih dodatnih troškova. Kad imate veliku proizvodnju ona je i veoma zahtevna, a konkurencija na malo je brojna – ističe Vranić, koji vodi jednog od 1.600 farmi za tov u Srbiji.
Da bi opstali u takvim uslovima, veliki proizvođači ulaze u kooperacije sa klanicama i fabrikama stočne hrane. Ovako složen lanac svima donosi benefit.– Od organizatora proizvodnje, a to je obično klanica, tovljač dobije i pile i hranu. Kada dođe vreme, preda piliće klanici, ona uzme svoje deo. Mi se razlikujemo što imamo naše piliće, i oni uglavnom idu po marketima preko velikih klanica i mesarama i malim prodavnicama preko malih klanica – napominje Vranić.
Tov, u principu, nije mnogo komplikovan. Pilići dolaze kao jednodnevni, i pripremljeni, odnosno oprani i dezinfikovani. Hrane se (specijalnim koncentratima „starterima“, „groverima“ i „finišerima“) i 37. ili 38. dan se rade prva proređivanja, u kojima se po objektu uzima dvadesetak odsto pilića težine oko 2,2 kilograma. Ostatak bude do kraja, do 46. ili 47 dana, kada dođu do 2,7 kilograma.
Sve preko toga znači opadanje u kvalitetu pilića, a veći trošak. Ova računica – troška hrane, vremena tova i dobijanja na kilaži, zove se konverzija. Na „Vranić farmi“ uspeli su da im konverzija bude 1,7 -1,75, ali konkurencija na nekim manjim farmama dobija i bolje rezultate.
Proizvodnja pilića se ne razlikuje mnogo između velikih i mali farmi, ali zato postoji velika razlika između piletine proizvedene u Srbiji i one iz uvoza.
– Domaće meso nije GMO, odnosno hrana kojom se hrane pilići nije genetski modifikovana, što se za uvozno meso ne može reći. Ali, globalno, rade se samo dve rase pilića od dve kompanije – ros i kob. U Srbiji je uglavnom zastupljen ros, a „Vranić“ svoja roditeljska jata dobija iz Mađarske.
– Ali, kada se pile uzgoji kod nas ono je odličnog kvaliteta. Domaće je, ipak, domaće – zaključuje Danilo Vranić.
Sa NON-GMO treba osvojiti EU
Ove godine Srbija bi konačno trebalo da dođe na listu zemalja kojima je omogućen izvoz živinskog mesa u EU, jer je prilagođen zakon o monitoringu salmonele.
– Čekamo već 20 godina i sada će valjda i to biti. Dobra je to stvar, jer mi sa viškovima piletine ovde nemamo šta da uradimo. Naša prednost je što nam piletina nije GMO i trebalo bi to da iskoristimo na tržištu Evrope – napominje Vranić, čija su jata vakcinisana uz državnu subvenciju.
Tradicija u nastajanju
Danilu Vraniću ovaj posao je deo porodične tradicije koja je u nastajanju. Preuzeta je od oca i čuva se za decu.
– Moj otac je sa proizvodnjom pilića krenuo od 1974. godine, a 1987. je kupio i prve inkubatore nove tehnologije u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle 2000. smo ovde krenuli i u tov brojlera – objašnjava Danilo.
Izvor: 24sedam, Agro TV
Foto: Agro TV
