Kada je počeo Prvi svetski rat neko je komandi Austrougarske vojske došapnuo da na Romaniji ima mladić koji bolje leči od svakog lekara. Tako je dvadesetosmogodišnji Jovo Mijatović jedne noći bukvalno kidnapovan i odveden u Tirol, gde je pomagao ranjenicima koji su pucali na njegov narod. Kažu da je uvek govorio da će ga ta sramota do groba pratiti, ali je u isto vreme, nakon što su ga prebacili u Peštu i Beč, do savršenstva razvio svoje znanje o lekovitim travama i, kako je isticao, spasavao i one koji su „duvali u sveću“.

Uvek je pričao kako je i mnogo naučio od austrougarskih doktora, s kojima je iz sata u sat spasavao živote svojih neprijatelja. Sledeći rat je dočekao spremniji i, kada su ustaše pošle po njega jer su saznale da je lečio i izlečio neke njihove žrtve koje su ostavili da umru u najgorim mukama, on je pobegao u partizane i radio po mnogim partizanskim bolnicama.

Svedočenje Jelene Latinović iz Đale

Nije tačna priča koja je kružila po Romaniji da se sâm izlečio od ustaških rana, jer za to nema nikakvog dokaza. Međutim, sav taj partizanski staž nije mu bio dovoljan da se spase od posleratnog progona koji su, naravno, organizovali prodavci lekova koji su i tada, kao i sada, zarađivali ogromne svote novca. Sav bes sručili su na njega kada je čitavu godinu robijao u Sarajevu i Foči jer je uspešno lečio tuberkolozu kada je ona bukvalno kosila i mlado i staro sredinom prošlog veka, neposredno posle rata. Tada je za čuveni „zvanični“ lek za tuberkulozu „pas“ važila krilatica da – ko pije „pas“, nema spas. Te čuvene tablete veličine medaljona stavljale su se pod jezik tri puta dnevno, ali su imale efekat poput većine današnjih hemioterapija. Bolesnici od tuberkuloze su se prvih nekoliko meseci, ili čak godinu ili dve, bolje osećali, da bi im se onda odjednom stanje naglo pogoršavalo i oni bi skoro svi umirali u najgorim mukama.