Kada vam se životne kockice tako sklope da morate da birate između podstanarskog života u gradu i porodične poljoprivredne manufakture na selu, ne odaberu svi ljudi isto rešenje. U slučaju Jelene i Borisa Lalovića ishod nije bilo teško pogoditi, pošto je Jelenin otac Jovan Ačanski vinogradar i vlasnik Podruma „Ačanski“ u Banoštoru, a na radove na zasadima su navikli. Međutim, Lalovići su se odlučili da se, umesto vinogradu, posvete kruškama. A evo i zašto:
Supruga Jelena i ja smo živeli u Novom Sadu i došao je trenutak da odlučimo hoćemo li podizati kredit za stan i kako ćemo dalje. Onda se desilo da su firme u kojima smo radili – Metals banka i JKP “Stan”, počele da posrću, a svakako smo pomagali mom tastu Jovanu Ačanskom u proizvodnji i pravljenju vina, pošto on ima vinski podrum ovde u Banoštoru i ceo sprat kuće je nama na raspolaganju. Nije lako vratiti se na selo, ali nismo pogrešili – kaže Boris.
Počeli su tako što su zakupili neku zemlju, mada se Boris pre toga samostalno nije bavio poljoprivredom, iako je iz Suseka.
Pošto smo imali svu mašineriju od tasta – traktore, atomizere, a znali smo koliko je vinograd veliki posao, raspitali smo se kod iskusnih voćara u Neštinu i dobili prve informacije o načinu uzgoja krušaka – priča naš domaćin, dok nam nudi vino iz porodičnog podruma. – To nam je neko vreme bilo usputno zanimanje jer kruške nisu toliko zahtevne kao grožđe, na primer. Kod kruške je najveći posao dok se podiže zasad, dok se za tri-četiri godine formira stablo. Posle toga veliki deo može čovek da uradi sam, traktorom, ne treba ti brojna radna snaga do berbe. A i kad dođe berba, ide brzo. Ako je sve kako treba, ako je plod zdrav, i branje brzo ide, a i odgovara nam vreme berbe. Za jabuku se zato nismo opredelili jer ona pristiže kad i grožđe, a tu već imamo mnogo posla. Osim toga, u Banoštoru svi gaje grožđe, pa u vreme berbe ne možeš da nađeš radnu snagu, a i mašinerija je zauzeta. Kruške su zato bile odlično rešenje jer se njihova berba završava pre nego što počne berba grožđa.
