Komorač se gaji na sličan način kao šargarepa ili peršun. Koristi se u gastronomiji i medicini. Posejan u rano proleće, procvetaće u toku iste godine. Zovu ga još i morač (Foeniculum vulgarre), fenel, slatki kopar, finokio, divlja mirođija, guščija trava i spada u medonosne biljke, čija se glavica može koristiti za pravljenje mastike.
Piše: Biljana Nenković
Potiče s Mediterana i divlji se još može pronaći u prirodi u toj regiji, a u baštama se uzgaja i koristi domaći komorač. U ljudskoj ishrani se koristi još od starih Egipćana, Kineza i Indijaca. Postoje dve podvrste. Prva je lišćar, a druga je sa zadebljalim sočnim lisnim drškama, grupisanim u glavicu sličnu crnom luku, bez ovojnih listova. Gaji se kao jednogodišnja biljka. Stablo sa cvetovima može da naraste i do dva metra. Izuzetno je aromatičan i koristi se u malim količinama.
Voli vodu i plodna zemljišta
Lišće se upotrebljava u salatama, varivima kao što se upotrebljava peršun i celer, a glavica se bari, dinsta ili peče u rerni. Miris njegovog lišća podseća na mirođiju, ali je intenzivniji. Cela biljka je inače aromatična, po ukusu slična sladiću. Po načinu gajenja, bliski je srodnik šargarepi, peršunu i celeru. U našim baštama najčešće se uzgaja glavičasti komorač, čija se glavica formira iznad površine tla i prepoznaje se po svetloj boji.
Komoraču odgovaraju plodna, pođubrena zemljišta i voli vodu. Ukoliko nema dovoljno vlage, brzo će formirati cvet. Seme je veoma sitno i u pakovanju od jednog grama ima i do 300 semenki. Klijavo je četiri do pet godina. Zbog sadržaja eteričnih ulja seme sporo klija i zbog toga se preporučuje da se na dva dana potopi u vodu sobne temperature pre setve.
