Čak i deca znaju da se povrće gaji u baštama, na njivama, na posebnim delovima okućnice. Tako se „druže“ sa povrćem samo kada odu kod bake i deke na selo. Tamo otkivaju da paprika, paradajz, krastavci ne rastu na pijaci, da su njihove „mame“ – biljke koje često piju vodu…
Međutim, sve češće snalažljive majke baštu prave na terasi. To nije priča iz belog sveta, nego i naša svakodnevica. Osim višestruke koristi – sveže povrće je u svakom momentu nadohvat ruke, sigurno je zdravije i ukusnije od kupljenog, bavljenje biljkama ima antidepresivno dejstvo, a takve terase su mala škola u prirodi za svako dete.
Iz saksije u tanjir
Prednosti ovog „urbanog baštovanstva“ su što je na terasama manje štetočina nego na otvorenom polju. Biljke su otpornije na bolesti, povrće se sadi gušće jer se o njemu svakodnevno brine, i zdrava salata od sveže ubranog povrća je za čas gotova.
Ipak, proizvodnja povrća na terasama je u mnogo čemu ista kao i ona u baštama. Potreban je dobar supstrat, kvalitetno i zdravo seme, obilje sunca i vode. Da bi se koren nesmetano razvijao, i saksije ili žardinjere moraju biti mnogo veće nego one za cvaće.
Iako se teoretski u saksijama može gajiti sve povrće, to nije preporučljivo jer neke vrste traže mnogo prostora. Najekonomičnije je da se na terasi gaje zelena salata, luk, spanać – posebno novozelandski koji raste u visinu, kelj pupčar, paprika, paradajz, plavi patlidžan, peršun, celer lišćar, krastavac koji se priveže za pritku i ne zauzima mnogo prostora…
