Ако усред зиме, у снегу нађете јестиве плодове, који тек тада показују сво богатство укуса и мириса, зацело сте наишли на мушмулу. Поред сласти, њени плодови имају и лековите моћи, за које су знали још стари Римљани. А таквих плодова код нас све је мање, чак и у воћњацима у којима расту и рађају најразноврсније воћне врсте. У Србији их најчешће налазимо у планинским пределима, где различите форме расту слободано и одакле потичу и наше домаће сорте.
Пише: Светлана Мујановић
Баш о овој воћки разговарали смо са дипломираном инжењерком воћарства Биљаном Милосављевић, стручњаком крагујевачког ПССС. Наиме, у области ове ПССС пронађена је, издвојена и призната нова сорта мушмуле – бесемена мушмула која је призната као – поморавка. Заслуга за проналажење и признавање ове сорте припада доктору Михајлу Николићу, професору у пензији, с Пољопривредног факултета у Земуну.
Нова сорта мушмуле нема семенке које, без обзира на изванредан укус, сметају приликом жвакања, али се ипак мало сади и слабо шири. Расадничари тврде да, и ону интродуковану сличних особина, воћари не траже јер је ситна, неугледна и не баш укусна. Ова домаћа, прилагођена условима наше климе и земљишта, могла би да послужи као основа у селекцијама, али се стиче утисак да ни наука није много заинтересована за ову воћку. Имамо услове, полазни материјал за селекцију, али немамо воћке.
Иако код нас мушмула има изванредне услове за раст и плодоношење, наша земља није њена домовина. Стигла је из југозападне Азије и југоисточне Европе. У регији Каспијског језера, односно, северног Ирана, узгаја се већ око 3.000 година, у Грчку је дошла око 700, а у Рим око 200. године пре нове ере. Била је веома значајно воће у време римске империје и сматра се да су је баш Римљани раширили по свету.
