Stanovnici Nacionalnog parka Tara pitaju se ko će koga pre pripitomiti, da li ljudi životinje ili životinje ljude. Ono što im je zajedničko jeste borba za opstanak u jednom od najlepših i najsurovijih krajeva Srbije.
Šta da pomisli čovek kada mu lija viri kroz prozor, zainteresovana za ono što se događa u kući? Lisica znatiželjna, a žitelji Jagoštice, na Tari, već navikli na svakakva iznenađenja u Nacionalnom parku, ipak se zapitaju, kome je ovde bolje.
– Sada je trenutno divljim životinjama bolje. Neke nelogične stvari traže da primenimo, da bi bilo manje šteta i da ne bi oni plaćali – kaže Miloš Stevanović iz Jagoštice.
– Kaže zagradi – đe ću ja zagraditi, nisu moje svinje nego su njihove. Nije moja livada otišla njima, nego su oni ušli na moju livadu. Oni svoje svinje nek čuvaju… Kaže zagradi, postavi čobanici. Pa ko da zagradi? Ja od 90 godina da zagrađujem! I nema se čime – naglašava Milenko Jovanović iz Jagoštice.
U najzapadnijem naselju Srbije, gde se nad kanjonom Drine završavaju svi putevi, priča o divljim svinjama i krompiru ne završava se tu: krompir iz zaštićenog područja je posebno tražen, a svinje ne haju za uslove proizvodnje.
– Krompir je tražen sa ovih prostora, ali kako? Jedino da nam bude zanimanje noću da čuvamo, samo ne znam ko će nam sejati, noću da čuvamo njive, a danju da spavamo – pita se Miloš Stevanović.
Na vukove se ne žale, pa ni na medvede, iako ih je sve više, ali, srećom, navikli su, kažu, na hranilišta Nacionalnog parka. Ponekad se namere na košnice, ali stoku ne napadaju.
– Kao što se vidi, selo nije zaparloženo, vidi se i da se grade nove zgrade, objekti, ima ljudi koji su se doselili tu, i pravo žive, ima i male dece. Upornost i hrabrost – to nam ne fali, malo više osećajnosti, podrške nekih organa nadležnih za sve ovo, mada nećemo da kukamo, ne treba kukati, ali je teško – dodaje Miloš.
A kada se malo odmaknu od svojih štala i njiva, kada pukne pogled ka vrhovima Tare, zgusne se misao o lepoti života – ovdašnjeg.
– Slobodu, daje ti neki pogled do beskonačnosti, vreme za razmišljanje, čak je i stresova manje, manje stresova na koje utiče civilizacija. Ama nismo mi bili u nekim boljim uslovima pa sad da nam je ovo teško. Malo bolje nego što je bilo, ništa drugo. Mi smo svoji na svome, da nas ne diraju, ono što moramo da uradimo, uradićemo, i prema državi dug i prema svakome… – reče Miloš i ode dalje.
Kao gorski car, ili kmet, ili čovek običan, svoj na svome, u selu, u planini.
Izvor: RTS
Foto: Nacionalni park „Tara“
x
Stanovnici Nacionalnog parka Tara pitaju se ko će koga pre pripitomiti, da li ljudi životinje ili životinje ljude. Ono što im je zajedničko jeste borba za opstanak u jednom od najlepših i najsurovijih krajeva Srbije.
Šta da pomisli čovek kada mu lija viri kroz prozor, zainteresovana za ono što se događa u kući? Lisica znatiželjna, a žitelji Jagoštice, na Tari, već navikli na svakakva iznenađenja u Nacionalnom parku, ipak se zapitaju, kome je ovde bolje.
– Sada je trenutno divljim životinjama bolje. Neke nelogične stvari traže da primenimo, da bi bilo manje šteta i da ne bi oni plaćali – kaže Miloš Stevanović iz Jagoštice.
– Kaže zagradi – đe ću ja zagraditi, nisu moje svinje nego su njihove. Nije moja livada otišla njima, nego su oni ušli na moju livadu. Oni svoje svinje nek čuvaju… Kaže zagradi, postavi čobanici. Pa ko da zagradi? Ja od 90 godina da zagrađujem! I nema se čime – naglašava Milenko Jovanović iz Jagoštice.
U najzapadnijem naselju Srbije, gde se nad kanjonom Drine završavaju svi putevi, priča o divljim svinjama i krompiru ne završava se tu: krompir iz zaštićenog područja je posebno tražen, a svinje ne haju za uslove proizvodnje.
– Krompir je tražen sa ovih prostora, ali kako? Jedino da nam bude zanimanje noću da čuvamo, samo ne znam ko će nam sejati, noću da čuvamo njive, a danju da spavamo – pita se Miloš Stevanović.
Na vukove se ne žale, pa ni na medvede, iako ih je sve više, ali, srećom, navikli su, kažu, na hranilišta Nacionalnog parka. Ponekad se namere na košnice, ali stoku ne napadaju.
– Kao što se vidi, selo nije zaparloženo, vidi se i da se grade nove zgrade, objekti, ima ljudi koji su se doselili tu, i pravo žive, ima i male dece. Upornost i hrabrost – to nam ne fali, malo više osećajnosti, podrške nekih organa nadležnih za sve ovo, mada nećemo da kukamo, ne treba kukati, ali je teško – dodaje Miloš.
A kada se malo odmaknu od svojih štala i njiva, kada pukne pogled ka vrhovima Tare, zgusne se misao o lepoti života – ovdašnjeg.
– Slobodu, daje ti neki pogled do beskonačnosti, vreme za razmišljanje, čak je i stresova manje, manje stresova na koje utiče civilizacija. Ama nismo mi bili u nekim boljim uslovima pa sad da nam je ovo teško. Malo bolje nego što je bilo, ništa drugo. Mi smo svoji na svome, da nas ne diraju, ono što moramo da uradimo, uradićemo, i prema državi dug i prema svakome… – reče Miloš i ode dalje.
Kao gorski car, ili kmet, ili čovek običan, svoj na svome, u selu, u planini.
Izvor: RTS
Foto: Nacionalni park „Tara“
