Sedamdesetčetvorogodišnji Vitomir Igić, sa suprugom Slavicom pre desetak godina doneo je iz Grčke sadnice pistaća, posadio ih u Donjem Matejevcu kod Niša i čudom se čudio što ne rađa, a ima pupoljke i cveta.
Piše: Zorica Dragojević
Shvatio je ubrzo da je, umesto dva ženska i jedno muško drvo, kupio sva tri ženska. Grci su ga prevarili, kaže, ali je grešku ispravio tri godine kasnije, i od tada njegovo imanje pohode iz svih krajeva Srbije, što novinari, što kalemari. A drvo pistaća rađa, ne puno, petnaestak kilograma po stablu, taman koliko je dovoljno za njegove potrebe i poneki poklon.
Pistaći se mogu saditi u svakoj zemlji u kojoj inače sadimo voćke, čak je naša zemlja za njega bolja od grčke. Tamo je zemlja suvlja, siromašnija, oni dosta dodaju đubriva da bi im voće uspelo. I, ne postoji neka posebna nega, pistaći su otporni i na mraz, i na bolesti.
– Mislili smo da ga zimi treba štititi, pa smo ga utopljavali balama slame, ali se ispostavilo da to nije potrebno. Mraz mu ne smeta. Sledeće sadnice smo samo posadili i ostavili, pa ako preživi, preživi. Sve su sadnice preživele i mraz im nije smetao. To je zato što kreće da cveta malo kasnije, nekih desetak do petnaest dana, početkom aprila, kao i orah – kaže Vitomir, čija su stabla ovde opstala i sad su već u punom rodu.
Rađaju od treće i četvrte godine. Mogu da se kaleme u osnovi na divlje pistaće. Vitomir je doneo i divlje pistaće, ima dva velika stabla koja prvi put u ovoj godini počinju da rađaju. Kalemi i uzgaja za sopstvene potrebe, ponekad i za prijatelje. Ima četiri stabla stara deset godina i jedini su toliko stari pistaći u Srbiji.
– Ja, laik sam uspeo, jer je pistaće lako saditi i ne mogu da verujem da niko iz naših Instituta nije ni pokušao to da uradi. Jedino se još bori i hoće da uradi nešto profesor Zoran Keserović. Nadam se da će uspeti, iako kod nas čovek koji prednjači uvek naiđe na neke probleme – pomalo razočarano konstatuje poljoprivrednik iz Donjeg Matejevca kod Niša,a čije imanje krase prvi pistaći u Srbiji.
