Jedan od retkih stručnjaka koji je tada javno imao hrabrosti da stane uz Jovu Šaljića, kojeg je farmaceutska industrija proglašavala nadrilekarom, po cenu da ima problema s poslom, pa čak i da izgubi lekarsku licencu, bio je dr Aleksandar Fernandino, zaposlen u Zemunskoj bolnici. Primarijus Fernandino je kao hirurg tih sedamdesetih godina operisao najveći broj najteže opečenih.
Piše: Aleksandar Pavlović
Za lečenje teških opekotina formirao je čak i specijalnu ambulantu u Kliničko bolničkom centru Zemun. Imao je užasne probleme zbog svojih humanističkih stavova, ali Hipokratovu zakletvu, ni po cenu sopstvene egzistencije, pa čak ni života, nije hteo da pregazi.
Hrabrost i poniženje primarijusa Fernandina
Prikupio je i dokumentovao sve primere izlečenja melemima Jovana Šaljića, s fotografijama, i pokazivao ih kolegama koji nisu imali hrabrost da se suprostave diktatu farmaceutske industrije. Kada je na skupu srpskih i crnogorskih lekara u maju 1975. izneo dokaze o izlečenju Šaljićevim melemom, niko od njegovih kolega nije hteo da stane u njegovu odbranu, dok su ga neki besprizorno napadali. Nažalost, doživeo je neviđeno poniženje, čak i od nekih svojih učenika.
Primarijus Fernandino prethodno je već objavio rad pod nazivom „Nov metod lečenja opekotina lokalnom primenom bioloških supstanci“. Nastojao je da prikaže postupak koji je u svom načinu lečenja opekotina primenjivao i koristio Jovan Šaljić i u koji je, očito, i sam verovao.
Na žalost, tvorac možda najboljeg leka u istoriji protiv opekotina, imao je dve velike „mane“. Bio je patriota i bio je naivan. To je i osnovni razlog što je originalna Šaljićeva mast protiv opekotina zauvek nestala i što najverovatnije više niko ne zna njen originalni recept. O tome detalji u sledećim nastavcima.
Pre toga sećamo se jednog slučaja iz Šaljićeve isceliteljske prakse.
Dečija igra, nesreća i – spas
Aleksandar Marjanović iz Ivangrada kao dečak opekao se tako što je trčeći naleteo na kofu vrele vode za vreme svinjokolja i dobio opekotine nogu trećeg stepena. Imao je sreće u nesreći što je iz istog grada iz koga je i Jovo Šaljić.
– Dobro se sećam tog decembarskog dana 1968, u dedinoj kući u Ivangradu, gde smo nas nekoliko dece, bližih rođaka, došli kod dede na svinjokolj. Ovo je u tadašnje vreme bila prava svečanost. Dok su roditelji sa dedom klali nekoliko svinja za nas i stričeve, mi, deca, trčali smo okolo. Onda je neko doneo loptu i odlučili smo da igramo fudbal. Popeo sam se na neku skelu, s namerom da napravim prečku od gola, ne videći da je baba vrelu vodu za šurenje svinja ostavila ispod te skele od koje sam pravio gol. Kada sam pričvrstio prečku, skočio sam na zemlju i direktno s obe noge upao u vrelu vodu – seća se Marjanović svoje nesreće.
Dodaje da je od bola vrištao na sav glas i, kada ga je deda izvadio iz kofe, pao je u nesvest.
– Probudio sam se već u oblozima u kojima su mi bile obe noge do kukova, u kući Jove Šaljića. Bolovi su prestali samo par sati nakon nesreće, a ja sam osetio samo blagi svrab. Za dve nedelje sam već hodao. Da nije bilo Jove Šaljića, ja bih danas verovatno bio bez nogu, ako bih uopšte bio živ – ispričao nam je Aleksandar Marjanović.
(Nastavak u idućem broju:
Da li je „Menta“ iz Padeja imala recepturu?)
