Jun je mesec u kojem su bašte, dvorišta, ali i pijace i piljare prepune popularnih kiselih bobica, najčešće crvene boje – ribizlama. Da nisu samo crvene pobrinu se grmovi koji nas obraduju žutim, roze i crnim grozdićima. Uglavnom ih jedemo sveže, a od ribizle, i to one crvene, pravimo sokove ili pekmeze. Pravo je osveženje kao dodatak u salatama, a ako dodamo da je ribizla nutritivni čarobnjak za ceo organizam i sve generacije, onda nema druge nego da krenemo u potragu i uživamo ovog leta u njenom osvežavajućem ukusu.
Ribizla vodi poreklo iz severne Evrope i Azije, gde i danas može da se nađe kao divljaka. Zabeleženo je da su još u 11. veku crvenu ribizlu koristili kao ukras samostanskih dvorišta i gradskih vrtova, ali i kao cenjenu namirnicu od koje se prave ukusna jela i prirodni lekovi.
Vrste se razlikuju po boji ploda, i poznajemo:
Crvenu ribizlu – plodovi ove ribizle imaju izrazito crvenu boju, a veličina bobice kreće se od pet do sedam milimetara u prečniku. Bobice imaju kiselkasto-sladak osvežavajući ukus, izuzetno su sočne i to je najlekovitiji deo biljke. U narodnoj medicini ribizla je poznata kao voće koje otvara apetit, jača organizam i čisti ga od nagomilanih štetnih materija.
Bela ribizla – ima žućkastobele plodove specifične arome, veoma ukusne, s manje kiseline, dok je po ostalim osobinama slična crvenoj ribizli.
Crna ribizla – ima bobice crne boje, oporog ukusa. Odlikuje se specifičnim mirisom koji plod cvene i bele ribizle nemaju. Crna ribizla ima hranljivu, terapeutsku i tehnološku vrednost, a prvi pisani dokazi o blagotvornom dejtvu ove biljke na zdravlje potiču iz 1100 godine naše ere.
Crna ribizla koristi se uglavnom za zamrzavanje i dalju preradu. Crvena i bela ribizla namenjene su uglavnom za svežu konzumaciju, ali mogu biti spremljene i kao džem, žele, pa čak i kao vino. Plodovi mogu na temperaturi od +2 do +4 stepena biti sveži i do 12 dana i pri tom odlično podnose transport. Ribizla se takođe može zamrzavati, a njena cena je konstatno dobra, jer je veoma tražena. Najviše se traži crna ribizla, dok se crvena traži manje, odnosno košta oko 20% manje u odnosu na crnu ribizlu.
Crvena ribizla se lako uzgaja, ali se bere ručno, za razliku od crne ribizle kod koje se plodovi uglavnom mehanizovano beru.
Ribizla se gaji na hladnim i vlažnim mestima na nadmorskoj visini od 600 do 1000 m. Podnosi delimičnu senku ali su prinosi veći na suncu. Na višim mestima sadi se na južne i jugoistočne položaje, a na nižim mestima severne i severozapadne.
Uspešno postavljanje zasada zahteva adekvatno navodnjavanje, kojim se obezbeđuje zadržavanje 50% vode u zemlji tokom prve vegetacije. Crna ribizla je hidrofilna voćka i da bi se uspešno gajila potrebno je više vode nego za bilo koju drugu voćku, čak više nego za malinu i zimske sorte jabuke. Sušu najgore podnosi crna ribizla, a bolje crvena i bela. Jednom posađena sadnica ribizle može da živi i rađa i do 20 godina.
Foto: iStock
