Kada krenete da skladištite povrće i voće za zimu potrebno je pratiti nekoliko pravila. Važno je da znate ko koga voli, a ko ne. Ukoliko primetite da je došlo do omekšavanja ploda, gubitka hlorofila u zelenim delovima, pojavu tamnih pega na zelenoj salati, promene boje kod brokolija, prokelja i krastavaca ili pojavu gorkog ukusa šargarepe, to je rezultat delovanja etilena koji se proizvodi u biljnim tkivima i dovodi do svih navedenih pojava. Poput sunđera, najbolje ga upijaju kupusnjače, lisnato povrće, pasulj, šargarepa, grašak, paprika i krastavac, pa ovo povrće treba izolovati od plodova koji emituju etilen, a to su dinje, paradajz, pečurke i voće. Krompiru i luku i te kako godi etilen jer im pomaže da ne proklijaju, pa ih je poželjno skladištiti u njihovoj blizini.  

   Da bi što duže ostalo kvalitetno, povrće koje će se skladištiti treba brati na vrhuncu zrelosti, kada je najkvalitetnije. Tokom i posle berbe treba pažljivo rukovati plodovima, a zelene delove stabljike i listove obavezno odstraniti pošto plodu oduzimaju vodu i brzo trule.

Posebno obratite pažnju na dve stvari:

• Temperatura treba da se održava u rasponu od  nule do četiri stepena. Održavanjem niskih temperatura u skladišnom prostoru smanjuje se gubitak vlage i sprečava uvenuće, usporava se razvoj mikroorganizama koji izazivaju trulež i smanjuje sinteza etilena, koji takođe u velikoj meri utiče na kvalitet uskladištenog povrća. Kada god su spoljne temperature niže od onih u skladištu, potrebno je otvarati ventilacione otvore a zatvarati ih u obrnutom slučaju.
• Za duže čuvanje povrća važna je vlažnost vazduha. Sušenje i smežuranje predstavlja veliki problem kod uskladištenog povrća, a to je znak da je vlažnost ispod optimalnog novoa. Za većinu vrsta povrća optimalna vlažnost u skladišnom prostoru je 90 do 95 procenata.

Sušenje većine plodova pre unošenja u skladište nije preporučljivo, osim za crni i beli luk, bundevu i tikve. Njih valja držati na suncu oko dve nedelje da bi im kora dobila čvrstinu.

Piše: Svetlana Mujanović