On je crn kao ugarak, tankih nekarakterističnih nogu, kraće donje vilice i pravilnog ugriza. On je Jabučilo, sa naglaskom na „i“, prgav a umiljat, jedini takav u Srbiji i nedovoljno cenjen. On je karakačanski konj, srpski genetički resur, čuvan i voljen u etno selu „Jefimija“, na samo devet kilometara od Vranja. Potiče, kao i karakačana ovca još iz srednjeg veka, opstao i ostao na ovim prostorima do današnjih dana. Ovaj, Jabučilo, stigao je kao poklon Nenadu Ordiću, ni ne znajući šta mu geni kriju.
– Dobio sam ga na poklon, a ni prijatelj koji mi ga je poklonio ni ja nismo znali kakav je to pastuv. Tek kasnije mi je rečeno. A, Jabučilo je čudo od konja. Mali, jak, izdržljiv. Mnogo veći i jači pastuvi odustaju kad uđu u bitku sa njim. Voleo bih kada bih imao da ga uparim, ali kod nas u Srbiji je on jedini primerak, ima u Bugarskoj kobila, mada je to teška rabota – jada se Nenad, ali ne odustaje. Nada se da će uspeti da nabavi društvo svom karakačanskom lepotanu, za koga su bili zainteresovani i Amerikanci jer ima gen tarpana, izumrlog konja sa američkog tla. Dok ga slikamo, Jabučilo mirno pozira, uživa u paši i ne dopušta da mu narušimo mir.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
