Krajem proleća i početkom leta u našim šumama rastu pečurke živopisnih boja šeširića. Među najpoznatijim su rusule, uglavnom jestive i kvalitetne, a neke, kao golubača, mogu se jesti i sirove. Prema rečima Zorana Jandrića iz Sombora, koji je nedavno bio u našoj redakciji, a dobar je poznavalac gljiva, najčešće su golubača, siva golubica, modrikasta i ljupka krasnica.

Golubača (Russula virescens) raste u listopadnim šumama, pojedinačno ili u grupama. Kod mladih gljiva šeširić je sivozelen i poluloptast. Kasnije se raširi i u sredini malo ulegne. Na površini su sitne izrasline, slične krastama. Ako je leto izrazito sušno, šeširić ispuca po obodu. Listići su gusti, meso belo, prijatnog mirisa i slatkasto. Drška je puna i bela, a ponekad i smeđa.
Ova delikatesna pečurka može se jesti sirova, pečena na roštilju, dinstana, ali i punjena mesom i sirom. Veoma je ukusna ako se pomeša s drugim vrstama gljiva.

Siva golubica (Russula grisea) raste u grupama ispod grmlja i na rubovima šuma. U zavisnosti od staništa, šeširić menja boju. Obično je tamnocrven, bordo, s primesama žute boje, a na senovitim mestima je skoro beo sa žućkastim mrljama. U početku je poluloptast, kasnije malo ulegnut i raširen. Uglavnom je tanak i izbrazdanog ruba. Čvrsta bela drška dostiže visinu od oko osam centimetara. Meso je belo, kvalitetno, bez mirisa, a veoma prijatnog ukusa. Koristi se za pripremanje raznih jela, a kako kaže Zoran Jandrić, najukusnija je zapečena: potrebno je kilogram gljiva, sto grama putera, četiri-pet jaja, tri decilitra pavlake i kesica parmezana. Dinstane gljive s malo začina poređaju se u vatrostalnu posudu, pa preliju umućenim jajima i pavlakom, a zatim pospu parmezanom i zapeku u rerni. Posebno su ukusne s crnim hlebom, rotkvicama, ali i ljutim ajvarom.

Modrikasta krasnica (Russula parazurea) se može naći u vlažnim listopadnim šumama, najčešće ispod bagrema i graba. Ima zelenkastoplav i mesnat šeširić, prečnika od tri do osam centimetara. Povijen je i širi se postepeno. Ispod kožice meso je belo ili sivkastoplavo, brašnasto je i lako puca. Blagog je mirisa i ukusa. Listići su gusti i slobodni, ili se lagano spuštaju niz dršku. U početku su beličasti, a kasnije žućkasti. Inače, ova gljiva raste tek malo iznad zemlje, odnosno ima malu, valjkastu dršku, belu ili smeđežućkastu, koja je puna dok je gljiva mlada. Može se zameniti s nekom otrovnom krasnicom, pa je neophodno oprezno sakupljanje.

Ljupka krasnica (Russula amoena) pojavljuje se uglavnom na kiselom zemljištu u listopadnim i četinarskim šumama. Dok je mlada ima loptast jarkopurpuran ili karmin crven šeširić s tamnim zrncima. Kasnije postane širok i ulegnut. Tanki listići su beli, a vremenom postanu sivkasti. Meso je belo, a ispod kožice šeširića crvenkastoljubičasto. Blagog je ukusa, dok miris podseća na plodove mora. Drška je valjkasta, ljubičastocrvena i naraste do sedam centimetara.
Gljiva se može zameniti s otrovnicama iste boje, ali treba izbegavati gljive sa šeširićima žute, žutozelene ili malo rumenkaste boje.

R.D.J.