Miris zemlje na tek ubranoj lisičarki uvek me vraća u detinjstvo. Na šume ispod Divčibara, baku koja ispred mene ide, juri kao devojčica ne možeš je stići, razgrćući napalo lišće po pečurkama. Nepogrešivo, kao da je imala radar za pjevčiće, kako ih u tom kraju zovu. A one bi se zarumenele, načičkane jedna do druge u snopu, a retke. Teško ih je bilo pronaći. O ukusu ne mogu da pričam, oni koji su ih jeli znaju. Na to detinjstvo i taj miris podsetila me je i Ana Karanović iz Rudnice podno Kopaonika. Ona ih bere, blanšira i marinira.
– Lisičarka je divlja gljiva koja raste u simbiozi sa bukvom, hrastom i u jelovim šumama, ne može se uzgojiti veštački. Raste samo u prirodi, a mi je ubiramo u rano proleće – odlično raspoložena priča ova Rudničanka, iako napolju sipi kiša, dosadna jesenja njoj osmeh s lica ne silazi. Možda zato što uživa da priča o onome što radi.
– Prerađujemo je tako što je brzo blanširamo, stavljamo u teglice sa različitim začinima i nalivamo marinadom. Teglice potom pasterizujemo – a ni marinada nije tek tako, i ona je nešto malo posebnija.
– U marinadu ide sirće od divlje jabuke, so, šećer i voda. Sirće od divlje jabuke nastaje tako što kad se setim u po zime odem, razgrnem sneg i pokupim jabuke, izmeljem ih, ostavim da prirodno fermentišu do proleća. Na proleće se cedi i ubacuje u flaše. To je jabuka divljaka, tako je zovemo – napominje Ana koja lisičarku voli u svim oblicima i preporučuje jer je blagog ukusa.
– Od ovih lisičarki je dobar doručak da ih ispržite sa jajima, da se pripremi gulaš od njih, mogu se spremati različite paste, dobre su u sendvičima i neizostavni dodatak za picu. Mogu i deca da je jedu, jer su lisičarke blagog ukusa. Ovako marinirana, bez konzervanasa i dodataka može da stoji tri godine – rekla je za Dobro jutro, Ana Karanović.
