Na imanju Gorana Tasića iz sela Korbevac, kod Vranjske banje, godinama rastu lejke, davno zaboravljene biljke, koje su se u ona dobra stara vremena najčešće koristile za zahvatanje vruće i hladne vode iz kotlića, ali i za jelo dok je mlada. Ovu neobičnu biljku najpre su uzgajali njegovi roditelji, a on nastavio kada je počeo da vodi domaćinstvo. Ljubomorno ih čuva, strogo vodeći računa da svake godine obnovi njihovo seme. Krajem marta, obavezno u čašama napunjenim đubrivom iz svog glistenjaka, poseje seme svih vrsta lejki koje ima i ostavi u plastenik da se biljka, uz zalivanje, nesmetano razvija do prvog maja.
– U tom periodu ih sadim, jer tada na našem terenu nema opasnih mrazeva koji bi mogli da im naude. Najbolje uspevaju kada rastu pored vode i kada se njihova loza, koja može da dostigne i deset metara dužine, umota oko nekog visokog drveta – priča Goran, ističući da pored ovih sorti lejki uzgaja i još jednu koja je stigla iz Bosne, a koja daje prelepe plodove tako da svaki može da se upotrebi kao ukras.
Goran plod lejke, koji tokom rasta poprimi različite obilike, bere u oktobru i ostavi da se suše u šarenom hladu. Vičan zanatu on je u početku od njih pravio razne ukrase za kuću, pa je tako mnoge primerke pretvorio u lustere, a neke su završile i kao božićna dekoracija ili korpe za smeštaj uskršnjih jaja. One koje nije upotrebio za pravljenje ukrasa iskoristio je za dekoraciju svog etno gazdinstva koje polako podiže ispred kuće.
Otkako su u vranjskom kraju proizvođači lubenica počeli na lejci da kaleme pelcer bostana, on je tu video svoju šansu za zaradu, pa je počeo u plasteniku da povećava broj sadnica. U zavisnosti od plana proizvodnje u jesen je ostavljao i potrebnu količinu semena.
– U proseku od svake lejke može da se dobije od 200 do 300 semenki. Kada se izvade treba da se čuvaju na suvom mestu i van domašaja glodara – savetuje Goran i ističe da će ubuduće u zavisnosti od potražnje planirati proizvodnju sadnica.
Piše: Gordana Nastić
