Mada ima tek par meseci života prasica Gara već je dostojna dobre filmske priče, i za sebe može da kaže da je rođena pod srećnom zvezdom.
Nakon što je jesenas sama kao beba preživela u šumama Murtenice u kojima obitava svakojako zverinje, Gara je od gazde na poklon dobila obećanja da neće ići pod nož, pa u čvarke i pršutu, kao njeni srodnici, već da će mažena i pažena dočekati starost.
– Čvrsto sam rešio, Garu ću gajiti do njenog sudnjeg dana, neću je klati, već će živeti i uživati dok prirodno ne ugine – kaže za „Dobro jutro“ drvoseča Grujica Ilić iz Negbine kod Nove Varoši
Grujici Iliću bolest je jesenas odnela krmaču i devetoro prasadi. Poslednje, deseto iz legla, ostavio je da ugine, ali se ono na iznenađenje svih posle 13 dana vratilo iz šume živo i zdravo. Domaćin joj je dao ime Gara i sada je kućno mezimče i miljenica čitavog zaseoka.
Ilić je za nju imao, međutim, sasvim druge planove. Računao je da će krmača da se oprasi u novembru, pa da pred Novu godinu i Božić proda koje prase, i „otkine neki dinar“ u zimske dane kada nema posla u šumi. Ali…
– Čim se krmača oprasila razbolelo se petoro prasadi, lečio ih veterinar, ali nije bilo spasa. Zatim se razbolela i krmača, pa je i ona uginula, a ostalo još petoro siročića. Borio sam se, hranio ih, ali ista bolest je zakačila i njih, pa je četvoro ubrzo završilo. Na kraju je ostala samo ona, moja Gara, koja je jedina od svih prasića bila crne boje – počinje priču Grujica.
Nakon nekoliko dana u razbolela se i Gara, pa je Grujica obeshrabren i strahujući od najgoreg, umotao prase u svoju radnu bluzu, koju oblači kada ide u šumu, i ostavio pored štale na milost sudbini.
-Bio sam ubeđen da joj nema spasa i da će je bolest odneti kao kao majku joj, braću i sestre. Kada sam otišao ujutru u štalu da namirim ostalu stoku, nje tamo međutim nije bilo, dok je bluza stajala na istom mestu. Pretpostavio sam da je Garu pojelo zverinje tokom noći, jer se u blizini mog domaćinstva nalazi trnjak i šuma, pa divljih zveri ima na pretek – priča Grujica.
Dok je jedne prohladne decembarske noći sa komšijom sedeo u kući, tačno 13 dana nakon što se oprostio od Gare, začuo je njisku kod štale. To ga je začudilo, jer nije imao nijednu svinju u oboru. Odmah se uputio tamo i pred vratima ugledao već prežaljeno prase.
– Nisam verovao šta vidim očima. Bilo je baš iznemoglo, mršavo, što se kaže u našem narodu, samo koža i kosti. Odmah sam ga nahranio i zatvorio u toplu štalu- priča Grujo.
Gara se ubrzo oporavila. Sada uživa u Ilića dvorištu, nije zatvorena, pitoma je, umiljata i voli da se igra.
– Ona mi je baš kao kućni ljubimac, puštena je, ponekad i izađe iz dvorišta na sokak, ali ne ide daleko, komšije su se navikle na nju, pa se nikog ne plaši- kaže Grujica Ilić.
Željko Dulanović
Foto: privatna arhiva
