Zanima vas kako funcioniše održivo domaćinstvo u kojem je otpad sveden na najmanju moguću meru, a tradicionalna vojvođanska jela bude sećanja na raspust kod bake? Bićete dočekani pićem dobrodošlice, nasmejanim domaćinima i prelepim ambijentom sa pogledom na Dunav i rezervat ptica Koviljski-Petrovaradinski rit. Sve ovo vas očekuje u seoskom domaćinstvu Krivac u Sremskim Karlovcima vlasnice dr Ivane Mišković. Naime, ideja se rodila pre dve godine, kada je Ivana ostala bez posla, a ubrzo potom joj je i suprug preminuo. Kao samohrana majka dvoje dece nije klonula, već je od vikendice koju je nasledila od muža napravila centar za reciklažu hrane, gde se gosti uz hranu i piće edukuju o održivim domaćinstvima i pametnom upravljanju resursima i reciklaži.
– Pošto je naše seosko domaćinstvo u vikend zoni, mi nemamo kontejnere niti kante za smeće. Kad izađem iz kuće, posebno kada su tu gosti, suočim se sa smećem koje moram u plastičnim vrećama da stavljam u gepek, da ih odvezem u Novi Sad kako bih ga bacila. A s obzirom na to da sam doktorirala na temu turizam i održivi razvoj rodila se ideja da sve to primenim i u Krivcu, koji je do tada služio samo za organizovanje manjih svadbi i žurki – priča Ivana.
Prvo je počela da izbacije plastičnu ambalažu iz upotrebe, te gosti koji se nađu na ovom mestu umesto „Kole“ ili „Fante“ bivaju ponuđeni domaćim sokovima od nane, zove, višnje iz Ivanine bašte. Umesto kisele vode služi sodu i domaće vino koje u staklenoj povratnoj ambalaži nabavlja u Sremskim Karlovcima, a umesto piva iz plastike, gostima su na raspolaganju točena kraft i industrijska piva koja se sipaju u staklene, odnosno keramičke čaše.
– Tako sam počela, a onda mi je palo na pamet da i sve ostatke hrane iskoristim, a što se da iskoristiti. Imam komšije kojima voće počne da trune ili imaju viška te me pozovu da to naberem. Obično tu bude gajbice do dve od raznih komšija pa se nakupi. Kasnije od tog voća pravim pekmeze, njih opet pakujem u staklenu ambalažu koju ukrašavam tkaninom dobijenom od prijatelja kojima više ne treba stara garderoba. Takođe, šijem i torbice u koje pakujem ono što napravim – priča Ivana i dodaje da je tu ciklus zatvoren i da se bukvalno sve iskoriti.
Od preostalog otpada poput ljuski od krompira ili neupotrebljivih delova voća, odnosno povrća, pravi kompost kojim kasnije đubri cveće i začine u svojoj prostranoj bašti, a u planu joj je da napravi i staklenik.
Ova ideja se dopala i pojedinim ugostiteljskim objektima, ali i vinogradarima iz Sremskih Karlovaca, koji Ivani odnose neiskorišćene namirnice i one u njenim rukama dobiju potpuno novu dimenziju.
– Išla sam u Hrvatsku da kupim 100 kilograma krupne morske soli, da bih je kasnije aromatizovala s domaćim vinom, nanom, korom divlje narandže i ostalim začinima. Tu so često koristim kada je reč o reciklaži. Često mi vinari donose vino koje nije konzumno, a od kog pravim vinsko sirće u koje dodajem ove aromatizovane soli i kasnije to prodajem – priča sagovornica, koja je odlaske u Hrvatsku iskoristila ne samo za nabavku soli, već i lovora i maslina.
Od maslina pravi hladno ceđeno ulje i upravo joj to ulje pomaže da spase sir koji se stvrdnuo, ali je još uvek za upotrebu.
– Sir isečem na kockice, stavljam ga u tegle prelijem maslinovim uljem i kasnije začinim po želji. Ovaj delikates kasnije prodajem na raznim manifestacijama, ali i služim gostima. Želim da naglasim da sam sve recepte dobila od novosadskih i karlovačkih domaćica koje su odrastale u periodu posle Drugog svetskog rata, i koje su naučene kako se pravilno čuva hrana bez frižidera i zamrzivača – kaže Miškovićeva koja je voljna da svoje iskustvo podeli i kroz radioice nauči druge kako da recikliraju. Za svoj trud je i nagrađena trećim metsom u Srbiji, gde se prijavila na konkurs koji organizuje Eit Food u okviru programa osnaživanje preduzetnica u agrikulturi.
Tekst: Ljiljana Milovanović
Foto: Ljiljana Milovanović i privatna arhiva sagovornice
