Iako mu je osamdeset i prva godina Ramani Šefki iz Bujanovca u svom dvorištu i dalje neumorno plete konopce i oglave za stoku. To čini onim danima kada u okolini ne rade pijace. Tada porani i do doručka na svojoj mašini uspe da isplete konopce i užad različite dužine i debljine. Kad isplete, sledi faza finalnih radova koji zahtevaju posebnu preciznost. Iako su oni daleko teži prijaju mu jer ih obavlja sedeći.
Kada sedne na stoličicu i u krilo stavi da doradi prvi oglav za telad ili krave, njemu godine prestaju da budu teret i poput mladića počne da plete kaiševe od niti koje se nastavljaju od povodca. To tako spretno čini, da izgleda kao da su ispleteni uz pomoć neke mašine. Ponosan je i kaže da je ovaj zanat učio od oca i dede koji su bili najbolji južari u ovom kraju.
– Kao dečak gledao sam kako su ljudi iz ovog kraja dolazili kod njih da pazare konopce i oglave, zato što su znali da ne prodaju falš robu. Čim sam ojačao oni su počeli da me uče ovom zanatu – kazuje Šefki.
Međutim, učenje zanata nije teklo glatko, pogotovo kada bi mu kučine, od kojih su pravili konopce, odrale prste. Tada su mu otac i deda davali lakše poslove. Govorili su mu da podjednako dobro mora da nauči sve njegove faze, kako bi mušterije na pijaci po kvalitetu mogle da prepoznaju njegov rad od drugih. Kada je postao užar potrudio se da raznovrsnom ponudom nadmaši svoje učitelje i privuče nove kupce. U njegovoj ponudi uvek je bilo oglava koje su krasile zanimljive šare, a našao bi se i neki ukras u crvenoj boji koje su stočari kupovali za kićenje rogova krava se otele.
Konopce i oglave pravi i od jute
Svoje rukotvorine Šefki je pravio od kučine konoplje, sve dok je mogao da je nabavi na tržištu.
– Ova vrsta materijala je bila neprikosnovena za izradu konopaca i oglava i od njih sam redovno dobijao proizvode visoke čvrstoće na zatezanje i kidanje – priča Šefki ističući da je čim ga je ponestalo morao da se preorijetiše na jutu koju je nabavljao u Odžacima, a kako je i nje poslednjih godina sve manje počeo je da izrađuje svoje proizvode i od sintetničkih materijala i plastike.
Poslednjih godina, prodaja mu je opala, te je u jednom trenutku pomislio da digne ruke od zanata. Nastavio je samo zbog redovnih mušterija.
– U selo Klenike nekada sam najviše prodavao svoju robu jer je tamo bilo i najviše stoke. Sada tamo gotovo da i nema više ni ljudi, a ni stoke – priča Šefki.
Ne propušta, ipak, da ode na tamošnju pijacu gde pored standardne robe mušterijama ponudi i kaiševe za koze i pse, koje je poslednjih godina počeo da pravi kako bi zaradom od njih dopunio svoj kućni budžet. Ovaj krepki starac kaže da bi veoma voleo da nekoga iz svoje porodice nauči zanatu, kako bi mogao da nastavi porodičnu tradiciju, jer se vremena menjaju i možda će doći dan kada će im upravo taj zanat zatrebati.
Tekst i foto: Gordana Nastić
