Onako ušuškan među raskošnim stablima, hrastove, bukove i bagremove šume, manastir “Sveti Stefan” u selu Gornje Žapsko, kod Vranja, decenijama već odoleva zubu vremena. Ovo drevno manastirsko zdanje od davnina pohode ljudi sa raznih strana sveta da se pomole za zdravlje i napredak svoje porodice.
U ovu pravoslavnu svetinju niko ne dođe praznih ruku. U torbicama hodočasnika, kako to narodni običaji nalažu, uvek se nađe po jedan litar ulja i vina, a uz to po koja pakla šećera u kocki, malo kafe i obavezno po jedan peškirić. Kada se pomole tu je manastirska prodavnica u kojoj mogu kupiti razne tinkture protiv stresa i nesanice, za vene, prostatu, žensku cistu i poremećeni ciklus, imunitet, ešerihiju, pesak u mokraćnim kanalima, sirup za visok krvni pritisak, aritmiju, za iskašljavanje, gastritis, melem za vene, kreme za hemoroide, ekceme razne vrste jabukovog sirćeta. Sve to prave monahinje od lekovitog bilja i voća koje sakupljaju po okolnim šumama.
Od vernika koji pohode manastir čućete priču da je manastirski hram sagrađen na temeljima stare srednjevekovne crkve, a obnovljen 1843. godine za vreme mitropolita Petra Jovanovića i episkopa niškog Grigorija. Početkom prošlog veka u manastiru je osnovana versko – učiteljska škola gde se za sveštenički posao pripremalo oko 40 sveštenika godišnje. U ovoj školi školovalo se mnogo poznatih teologa od kojih je najpoznatiji sveti arhimandrit Justin Popović.
Tokom Drugog svetskog rata zapaljen je manastirski konak, dok je posle njegovog okončanja nova komunistička vlast oduzela veći deo imanja od koga se manastir izdržavao. Svojim dolaskom 1950. godine oživele su ga monahinje predvođene igumanijom Ilarijom. Međutim, one su se tu kratko zadržale, a posle njihovog odlaska upotpunosti je opusteo. Novi život udahnut mu je 1994.godine i sada je ženski manastir u kome se monahinje bave ikonopisom, prevođenjem i izdavanjem dela starca Pajsija Svetogorca, stolarijom, duborezom, neguju vizantijsko pojanje.
Tekst i foto: Gordana Nastić
