Da je seoski, takozvani ruralni turizam, jedna od nedovoljno iskorišćenih prednosti srpske privrede, a pre svega poljoprivrede, ne treba puno dokazivati. Prirodne lepote, odlična, većinom organski proizvedena hrana i tradicionalna srpska gostoljubivost, teško da imaju premca, i to ne samo na evropskom kontinentu, prezasićenom artificijelnom zabavom i razonodom. U toj, najbolje čuvanoj tajni potencijala Srbije, značajnu ulogu imaju i vojvođanski salaši, kao poslednje oaze hedonizma lišenog novomilenijumske strke. Tako je u okolini vojvođanske prestonice niklo bezbroj salaša koji su poneli kripto-imena, odnosno nazvani su po brojevima, pa onda kao da nije ni važno da li se radi o klasičnom restoranu, za tu priliku upodobljenom s ovim panonsko-morskim izgledom negdanjeg ekonomskog pokretača paorije na ovim prostorima.
Somborci, inokosni kakve ih je Bog dragi dao, krenuli su drugim putem, pa svojim salašima, namenjenim gostima i turistima, daju isključivo imena vlasnika ili ona koja ih u potpunosti opisuju. Jer je red da te domaćin čovek sačeka na avliji, a ne da se oko „rezervacije stola“ paraboćiš s mladim menadžerom, koji o paorluku i poljoprivredi zna jedino to da krava ipak, gle čuda, ne daje čokoladno mleko u tetrapaku.
Nana i zova jače od kola i tonika
Da priroda koja okružuje salaš „Sedam dudova“ vrlo lako izlazi na kraj s tekovinama modernog vremena, dokazuje i naizgled jednostavni domaći proizvod: sokovi od nane (domaće mente) i zove, uzbranih u samom dvorištu ili oko njega. Ovde ih u letnjim danima spremaju sa zamašnom količinom leda, ali i sa dodacima kao što je limeta, pa u tom srazu sa kolama dva slavna svetska imena ili tonicima i ostalim „hemijskim“ sokovima, domaća proizvodnja pobeđuje bez imalo muke.
Sve kao pre sto godina
Prvi, i to pre skoro dvadesetak godina, svoja vrata za namernike otvorio je Dida Hornjakov salaš, kojem „dušu daje“ njegova trenutna vlasnica Aranka Kijić-Hornjak, salašarsko dete kojem još uvek pomaže i otac, čuveni Dida, jedna od živih legendi bokor salaša Gradina, onkraj Sombora. Postavši etalon za ovakvu vrstu turizma, Dida Hornjakov salaš posredno je uticao i na svoje komšije, pa je tako u ovom salaškom naselju nastao (tačnije modifikovan) i Višinkin salaš, prvobitno kao oaza mira za čuvenog somborskog slikara i galeristu Jenea Višinku. Od kada je ovaj salaš pod dirigentskom palicom Dragane Farkaš, jedne od čuvenijih ugostitelja ovdašnjih, postao je i „must visit“ turistički potencijal Sombora i njegove okoline. A kad je tako dobro krenulo, ideju o salašu kao neprikosnovenom nosiocu ruralnog turizma na Zapadu Bačke su prihvatili i na salašima Bukovac, pa je tako jedna do sve omiljenijih oaza mira i hedonizma i salaš „Sedam dudova“, koji je svoj naziv dobio po tome što sam prilaz krasi sedam negdanjih hranitelja svilenih buba, dudova. Prostrt na jednom jutru, ograđen, kao što to i biva kod svakog pravog salaša, plotom, drvenom tarabom, oko sebe je rasprostro i dva jutra sa kojih se salata sa kuhinju salašku gaji.
