Kada krenete od Požege ka Užicu, na nekih jedanaest kilometara udaljeno nalazi se selo Zlakusa. E, pa kad prođete kroz čuvene grčnarske ulice, usput pogledom ispratite sve što biste u povratku želeli da kupite, dođete do raskrsnice, skrenite desno. To desno vas vodi na sledeće levo i skretanje za selo Potpeć. Uskim, ne baš sjajnim putem, pored mnoštva ribnjaka i restorana u takom malom selu, stiže se do parkinga pristojne veličine. Taman za nekih desetak automobila, možda jedan autobus sa strane. Na klupici pored parkinga sede dva mladića, neke rane dvadesete.

• Dobar dan momci! Je l ovde restoran Pećina ili se ne sećamo dobro – pitam, prekidajući ih u nekoj važnoj priči, nagnute jednog prema drugom. Jedan od njih podiže glavu, nasmeja se, onako mladalački, od uva do uva, pogleda me i klimnu.
• Jeste, jeste. Tu s’ leve strane, odmah uzbrdo – reče, okrećući se prema prijatelju.

Dok je sestra pakovala stvari, preobuvala se i zaključavala auto, iskoristih priliku da skvasim noge u potpećkoj reci, onoj što izvire ispod pećine i ledena je kao led ili mi se po vrelom danu samo učinilo da je tako. Taj osećaj miline i oslobađanja od tereta ne može se opisati. Naravno, obuh se i krenusmo tih par desetina metara uzbrdo. Čini mi se kao dao smo ceo dan pešačile, srce u ustima, ruke klonule, majica odjednom mokra. Pogledam u nebo, a ono s jedne strane crno, s druge sunce prži.

• Joj samo da padne – u isti glas obe govorimo dok prelazimo drveni mostić što vodi do restorana. Ispod mostića žena poji kravu, slika iz detinjstva koju decenijama nisam videla. Ova samo mane repom da otera muve što su se pred kišu uznemirile.

 A restoran, e on je posebna priča. Ispod same Potpećke pećine, s pogledom uz koji biste se budili svako jutro. Kad uđete, prođete s leve i desne strane pored stolova, nekih desetak koraka možda, nailazite na ribnjak pun pastrmke koja se praćaka. I ceo kompleks je na ribnjacima, čak i ispod samog restorana protiče reka koja izvire ispod pećine i prolazi kroz selo. Gde god krenete pogledom svuda nestvarno zelenilo, voda i u vodi riba zbog koje ovde dolazi dobar deo Srbije, a i šire. Jedino u ovom restoranu u Srbiji, bar po mom sećanju, možete pojesti riblju supu, od čistog mesa pastrmke i najlepšu pitu od suvih šljiva, zbog koje smo u načelu i došle. Dok je stigla naručena kafa, domaćinska, jaka, i već pomenuta pita, krenula je i kiša. Ona sitna, letnja, tek da poprska, da spere prašinu i da olakša, da se diše. Gledam tu igru kapi, kuckam poruke sa prijateljem i pišem kako ću u pećinu.

• Bio sam prošle godine. Znaš li da u određene dane, kažu bar tako stari, u pećini se dešavaju priviđenja – ne znam da li se šalio, ali sestra koja se i leptira plaši od filma „Leptirica“ i vodenica joj je najmračniji horor objekat, samo me je pogledala.
• Ne moramo unutra, već smo bile. Idemo samo da se slikamo na ulazu – i šta ću, poslušah je. Mentalno zdravlje je, ipak, bitnije.

Tekst i foto: Zorica Dragojević