I tokom ovog leta osamdesetdvogodišnja Vranjanka Miroslava Mladenović je vredno plela vunene čarape za zimu. Neke od ispletenih čarapa već je iznela na prodaju na Donjevranjskoj pijaci. Prve mušterije su joj bili rudari iz obližnjeg rudnika. Birali su one deblje, od kvalitetne vune koju nabavlja iz “Sirogojna”, koje će im u rudarskim čizmama dobro ugrejati noge.

Pored rudara čarape kupuju građani koji imaju probleme sa cirkulacijom. Ponekad u toku prodaje ispriča i da čarape plete od svoje sedme godine, a da je zanat učila od majke i bake. Tako mala je vrlo brzo savladala osnove pletenja, pa je čarape plela dok je pasla ovce u svom rodnom selu Žapsko.

– Najviše sam znala da ispletem u podne kada bi se one sklonile od vrućine u neku hladovinu. Na svakoj čarapi bih isplela šare koje su ih činile prelepim – kazuje Miroslava.

Pored pletenja čarapa naučila je da prede vunu i od nje da tka “četvorne” klašnje sa četiri niti. Čim bi završila sa tkanjem njeni su roditelji izatkano platno odnosili u susednu Pčinju da se dodatno obradi kroz valjavicu.

– Svako platno je u valjavici bilo zabeleženo rabušem kako bi se znalo čije je. Potom bi valjavičar propuštao klašnje kroz dva valjka na kojima je tekla voda. Od ovako obrađene klašnje šili smo muške pantalone, prsluke, mivtane optočene gajtanom – priseća se pletilja Miroslava.

Svoj rad po prvi put je unovčila kada je kao odrasla žena počela da plete za nekadašnju “Domaću radinost” iz Surdulice, gde je stekla titulu najbolje pletilje. Ovu nagradu zavredila je tako što je mesečno plela po 25 džempera sa šarama od 18 različitih konaca.

Iako u poznim godinama ova vitalna žena gotovo da i nema pravog konkurenta za pletenje. Zbog toga po njene vunene čarape pazarnim danom dolaze i građani iz Severne Republike Makedonije.

Tekst i foto: Gordana Nastić