Malo se u ovo današnje vreme zna o grnčarima iz Pirota i okoline. Uglavnom kada se pomene glinena posuda ili lonac za svadbarski kupus, svi pomisle na Zlakusu, najpoznatije grnčarsko selo. Retki su oni koji su čuli za Izvor kraj Pirota iz koga su na pečalbu grnčari odlazili u proleće prvog dana posta, a vraćali se u jesen na Mitrovdan. O njima je za Dobro jutro pričao Vladimir Minčić majstor poreklom iz ovog sela.
– Kada je posle Drugog rata krenula industrijalizacija grnčarija je izgubila primat u domaćinstvu. Grnčari su polako gubili posao i krenuli da se zapošljavaju u fabrike. Naš zanat je pao u zaborav i stigli smo dotle da u Pirotu možda ima četiri radionice, a iz mog sela Izvor kraj Pirota je bilo pedeset porodica koje su se time bavile. Sva okolna sela su bila grnčarska i oni su prvi dan posta u proleće kretali u pečalbu i vraćali se za Mitrovdan. Vodili su cele svoje ekipe, jedna radionica je morala da ima nekolko majstora, kalfe, šegrte. Išli su gore do Slovenije, cela Srbija, Bosna, Hrvatska, svuda su bili. Kako je posla bilo sve manje, pojedine porodice se nisu ni vraćale, ostajali su tamo gde su se zaticali na putu do kuće.
– Svako mesto ima neko nalazište gline i kad se krene u pečalbu vidi se gde su te gline, prave se uzorci i onda se tamo kopa. Nama je najveća zarada ta glina koju sami spremamo. Glina uopšte nije jeftina da se kupuje, u stvari je jako težak materijal. Jedna kuglica ima pola kilograma a od nje ne možete ništa da napravite – objašnjava Minčić dok okreće točak a kroz ruke mu klizi parče gline u koju Piroćanci ne stavljaju kalcit kao Zlakušani.
– Kalcit se koristi samo u posudama za kuvanje. To je materijal koji koriste samo majstori iz Zlakuse, on u našem poslu ničemu ne služi jer izgori već na 650-700 stepeni, onda se raspada. Oni peku na otvorenoj vatri koja ne postiže više od 650 sttepeni. Mi što radimo, naša glina se peče od 850 do 1000 stepeni. Ono što mi koristimo to je crvena glina za ukrase, saksije, ima dosta gvožđa u sebi i jaka je. Lepo se oblikuje – a nije da ne prave i posude za kuvanje, samo koriste drugi materijal.
– Za kuvanje se sastavljaju dve vrste gline i dodaje se specijalna vrsta peska da bi bilo vatrostalno, da bi moglo na velike temperature. Sve zavisi za šta se glina sprema – posude za kuvanje koje oni naprave, tvrdi majstor, mogu da podnesu visoke temperaure.
– One mogu da podnesu koliko je žar. Kad izdrže 1000 stepeni kad ih pečemo i usijamo, mogu i žar koji je 300 -400 stepeni. Uglavnom pravimo neglazirane posude, iako su glazirane lakše za održavanje. Glazura koju mi koristimo je za nisku temperaturu i može biti problem kada se više koristi posuda, dešava se da se ljuspa i spada glazura – objasnio je Vladimir Minčić, uz napomenu da je za ovaj posao potrebno puno vremena kako bi se postigla lakoća oblikovanja.
– Što više radiš ovaj zanat sve si bolji majstor, sve si veštiji i praviš finije stvari – rekao je za Dobro jutro Vladimir Minčić grnčar koji živi u Barajevu, a poreklom iz sela Izvor kod Pirota.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
